Svuda se traže ostavke lidera na vlasti koji se odupiru zahtjevima za fer i slobodne izbore – PRAVDA ISTINA
AKTUELNOSTI KRIMINAL POLITIKA REGION 

Svuda se traže ostavke lidera na vlasti koji se odupiru zahtjevima za fer i slobodne izbore

Fasadna demokratija…

 

Demonstracije koje neki nazivaju Balkanskim prolećem navele su vlasti od Tirane preko Podgorice do Beograda da tvrde da rušenje institucija na ulici predstavlja rušenje države.

Pre će biti obrnuto. Ljudi protestuju što slabašne ili gotovo nepostojeće institucije nisu u stanju da ih odbrane od rastuće autoritarnosti, nedostatka temeljnih ljudskih prava, korupcije, uzurpacije sloboda – što je dovelo do erozije poverenja u vlade i političke stranke. Demonstracije po ulicama sve češće postaju legitimno, a u nekim situacijama i jedino raspoloživo sredstvo političkog delovanja i kolektivnog organizovanja u postdemokratskom kontekstu.

Sistem liberalne demokratije nije samo glasanje. U ovoj sintagmi bitna je reč “liberalna” jer ona znači vladavinu prava, razdvajanje moći, zaštitu slobodnih medija. Ali, političarima je najvažnije da ostanu na vlasti. Spremni su da na sve načine zloupotrebe narod. “Ako to podrazumeva napad na medije, onda će napasti medije.

Ako to podrazumeva manju transparentnost, to nije nikakav problem, neće biti transparentnosti. Ako im na putu stoji nezavisno sudstvo, i to se da rešiti. Autoritarizam nije ništa drugo nego posledica želje da se učvrsti moć i da se ostane na vlasti što duže”, objašnjava stanje stvari uticajni američki politički mislilac Francis Fukuyama.

Dok bi lideri da nastave da se poigravaju sa narodom priželjkujući podanike, od građana stiže poruka: dosta je dosta. Čak i oni koji sebe smatraju apolitičnim, nastoje da se ograde od diskreditovanih profesionalnih političara za koje veruju da više ne predstavljaju njihove ideale i interese. Građanska neposlušnost po pravilu je rezultat onoga što se zove deficit demokratije: postojanje demokratske forme ispražnjenog demokratskog sadržaja. Demokratija tada lako postaje demokratura.

Zajednički imenitelj nezadovoljstva po regionu je protest protiv demokrature. Svuda se traže ostavke lidera na vlasti koji se odupiru zahtevima za fer i slobodne izbore. Demonstranti, barem po Beogradu, nisu gladni, ali su ljuti što im vlast svojom bahatošću vređa inteligenciju i gazi ljudsko dostojanstvo. “Kada su demokratske institucije neefikasne, a demokratske procedure derogirane, ljudi postaju svesniji značaja opštih demokratskih principa”, smatra bugarski politikolog Ivan Krastev.

Za demokratiju je važno da ljudi imaju osećaj da ih neko sluša. Ljudi po regionu nemaju taj osećaj. Otuda i zahtev za slobodu medija kao temeljnog preduslova slobodnog društva. Bez kritike i dijaloga nema spremnosti na različite poglede i posebno kontrateze, koje su potrebne svakom ozbiljnom društvu. Oni koji nose najveću odgovornost u zemlji ne žele da razumeju da im je konstruktivna i ozbiljna kritika od ogromne pomoći.

Sloboda medija nije floskula, već potreba svake vlasti da ima ogledalo iz kojeg će stizati istinita slika i pomoću kojeg će se korigovati, ali – stojeći za oltarom populizma – lideri na vlasti ignorišu jedan od osnovnih zahteva za objektivnošću: razmatranje različitih mišljenja, prava na “za” i “protiv”.

Svedoci smo opšteg protesta protiv establišmenta koji je samo u Albaniji poprimio nasilne forme. U Srbiji se predsednik oslanja na verbalno nasilništvo nazivajući lidere opozicije “fašistima” i “lopovskim tajkunima”. Uporno ponavlja da mu “ne pada na pamet” da sa njima sedne i razgovara – što bi se očekivalo od predsednika svih građana. Ljudi su svesni da sve manje utiču na donošenje odluka, da ne znaju ko te odluke donosi niti ko snosi odgovornost, što ukazuje na građanski i demokratski deficit u društvima čija je reformska agenda poluprazna. Posle godina tranzicionih muka ispunjenih lopovskim privatizacijama, korupcijom, laganim nestankom srednje klase i mnogih političkih i ekonomskih lutanja, svedoci smo bunta.

Živimo u nedovršenim, nedelotvornim državama. Nema ozbiljnog društva ako ne postoji ozbiljno učešće građana u njegovom oblikovanju. Mnoge je zahvatila apatija, a i nisu dovoljno obavešteni o vrednostima društva koje priželjkuju. Evropska unija je većini građana regiona motiv “jer tamo ima para”, dok retko ko pominje vladavinu prava, kvalitet života, organizaciju javne uprave, jednakost, kvalitet javnih politika, građansku inicijativu i participaciju, slobodu medija…

Evroskepticizam raste i unutar EU, ali po Zapadnom Balkanu budi ozbiljne sumnje u evrointegracije, provocira težnje ka zatvaranju u nacionalne okvire. Nacionalizam i desni ekstremizam u društvima slabašne institucionalne strukture potom lako normalizuje različite oblike političke autoritarnosti. Manje ili vešti populisti na vlasti manipulišu narodom, a umesto priča o realnom stanju šire se laž i strah.

Tako je radio i turski predsednik. I njegova omiljena tema su neprijatelji države: kurdski političari, liberali koji podržavaju opoziciju, Zapad, Evropska unija, George Soros, Izrael, ateisti, finansijski baroni, feministkinje… Svi koji, po njegovom mišljenju, žele da unište, podele ili oslabe Tursku koju je prisvojio. Mogli bi političari regiona da se zamisle pošto su birači Erdoganu na lokalnim izborima oduzeli Ankaru, Istanbul, Izmir, Antaliju…

Kada vlast ne sprovodi demokratski utvrđenu politiku ili protivno volji građana izostavlja neka važna pitanja, kada se parlament – umesto da bude hram – pretvara u paravan demokratije, onda je protest neizbežan i legitiman. Vlast, ne zaboravimo, živi od mandata do mandata, a društvo mnogo duže.

Ostaje dilema: da li da se popravlja narod, kako priželjkuju političari, ili da se koriguje vlast, kako zahtevaju sve nezadovoljniji građani?

Oslobodjenje.ba

POVEZANO

Leave a Comment