Želje i čestitke u zemlji Stradiji…

Poslednja nedelja u izbornoj 2018. godini nam je pokazala da je Domanović, u poređenju sa našim vođama, bio tek senka od satiričara. Aktuelni vlastodršci nas tako satiru, da posle njih ovde ni trava više neće rasti. O ljudima, koji su ipak nežnije biljke, da ne govorimo.

Ne postoji ni jedna Domanovićeva satira koja nije aktuelna. To, naravno, ne znači da je ovaj naš znameniti satiričar bio vidovit, pa pisao o stvarima vek unapred, nego da se ovde vlada i živi, kao pre 120 godina. Tako, valjda, niko ne može da nam zameri da ne poštujemo tradiciju.

Kao u Stradiji i u ovoj našoj “napaćenoj otadžbini” se ne trpe školovani ljudi, a orden se dobija i ako ne pokradete državnu kasu dibidus, već samo kraducnete, što bi rekao Velja Ilić, pitoreskni lik političke scene Srbije.

Tako je, recimo, odlikovani Emir Kusturica, govoreći o slučaju Davida Dragičevića prošle sedmice, objašnjavao razliku između pravde i zakona i da nemaju veze jedno sa drugim. Tu, mudrovao je, postoji ogromna rupa i utešio nas da je tako u celom svetu i, dalo se zaključiti, besmisleno je suprotstavljati se. Mislim da je ovim pravdanjem države koja, po njemu potpuno legitimno brani sebe etiketiranjem “Pravde za Davida”, zaslužio još najmanje jedan orden. Mada je, poznavaoci tvrde, Kusturici mnogo miliji novac od (po)časti.

U Domanićevoj Stradiji je, tako, bio običaj da se građani tuku pred policijom kako ova ne bi morala da ide po budžacima i istražuje šta se desilo. U našoj Stradiji protekle sedmice je policija uzela pendreke u ruke i okrenula po građanima, a izašli su na ulice i sa oklopnim transporterima.

Da se zna da policija nije mačiji kašalj, a da Skupština jeste, jer su hapšeni i saslušavani bivši i sadašnji poslanci. Zaključak koji su maliciozni iz svega izvukli je da je to primer policijske, a ne parlamentarne države. Svašta. Zar do sada nije jasno da se državi u zube ne gleda. U protivnom možete da ostanete bez istih.

U Stradiji vas vlast, ukoliko se bunite protiv nje, odmah proglasi domaćim izdajnikom i stranim plaćenikom. Nastavljajući tu tradiciju, prošle sedmice su i Dodik i Vučić ocenili da je na sceni obojena revolucija onih koji bi da “zavade dva oka u glavi”, da su protesti u Beogradu i Banja Luci isplanirani i koordinisani u istoj kuhinji. Nakon toga su otišli kod britanskog ambasadora na čaj.

I tako naše vođe, testirajući nam odlučnost, snagu i volju, promovišu jaruge, trnjake, klisure, puteve kojima se ređe ide, ali za našu dobrobit. To što nas je sve manje ništavna je cena za iskušenja koja čeliče duh i telo najsiromašnijeg naroda u Evropi. Uostalom, bogatstvo bi nas razmazilo, napravilo mekušce od nas, da nas se preci mučenici gnušaju, a potomci stide.

Zato je vest sa početka sedmice da nas je sve manje na ovim prostorima, a da kofere pakuje svako ko može, u suštini najvažnija, jer pokazuje kakva nas budućnost čeka. Ako je verovati Dodiku, ovde je nezadovoljno samo hiljadu ljudi koji bi svugde bili nezadovoljni. Dakle, nije do vlasti i situacije, nego su oni sa falinkom.

Ipak, reči ne koštaju ništa, red je red, a iskrenost precenjena, pa je Dodik mogao i da čestita Novu godinu svim građanima BiH poželevši da nam svima bude bolja, da donese mir, prosperitet i razumevanje. Time je potvrdio da se talenat ne da sakriti, a njegov je satira.

I mi imamo poneku želju. Nada, kažu, poslednja umire, stoga priželjkujemo srećniju godinu. Što se tiče satiranja, cenimo po aktuelnim događajima, ni toga nam faliti neće.

Milanka Kovačević