I RUSKI I AMERIČKI I TURSKI I BOSANSKI – A `NAŠ` – PRAVDA ISTINA
AKTUELNOSTI NOVOSTI REGION 

I RUSKI I AMERIČKI I TURSKI I BOSANSKI – A `NAŠ`

Planinski bob i seoski snob…

 

Dobili smo najduži planinski bob. Atrakcija bi trebalo da na Jahorinu privuče strane turiste i domaći krem jer je prosečnom građaninu pristupačna skoro kao i Kicbil. Od kad smo kovačima nacionalne sreće prepustili da misle i planiraju, reke i planine su sve manje naše. Kad malo bolje razmislimo, i u sopstvenoj zemlji se sve više osećamo nepoželjnima. Prečesto se čuje da može da ide svako ko mu se ne sviđa.

Koga nisu dovoljno izvozali i ko pati za sankanjem leti, može da se zaputi na Jahorinu. Tamo je u sedmici iza nas otvorena najduža bob staza. Dva i po kilometra čistog adrenalina na raspolaganju je onima koji mogu da plate. Investitor nije imao težak zadatak da izabere osobu koja će pustiti u rad ovu atrakciju. Uslov je da bude neko iz naroda, spreman od boba da stigne i utekne i leđima, ako ustreba, stazu podupre. Pošto je, iz razumljivih razloga Sunđer Bob bio nedostupan, tražio se neko tih gabarita, ko bi mogao da zameni Kockalonea. Izbor je pao na člana Predsedništva. Bosanskog, a našeg.

On je, presecajući vrpcu rekao da jaka bob staza znači i jaku Srpsku. Istakao je da je ona garant izborne volje građana i pokazatelj da je neophodno formirati Savet ministara koliko juče. Jerbo će se Tegeltija načisto razboleti. Budući da je iz Mrkonjić Grada, kad mu se smrkne pred očima, biće to previše mraka za ovaj mali prostor.

Kad je uspešno otvorio bob stazu, očekivano je da se ide i korak dalje – na auto-put.  Asistirao je i iz pozadine podršku pružio Vučiću u otvaranju Miloša Velikog. Mudro je primetio da Srbi odlaze gde god nije bilo valjane putne komunikacije. I, eto recepta kako sprečiti odlazak. Napraviti dobre puteve i uvesti visoke putarine. Pa ti idi, majčin sine, ali tek kad platiš sve što duguješ. Jerbo, na kredit puteve gradimo, a sve na polzu naroda. Treba to neko i da otplaćuje.

Bilo je u prošloj nedelji dosta uzbuđenja oko NATO pakta. Ko bi ušao u njega, a ko ne. A kad su emocije u pitanju, najbolje je konsultovati neko iskusnog, ko je svašta preturio preko glave i kod koga su one takoreći utrnule. U tim slučajevima preki lek je isukati Mirka Pavića. Čvrst, skoro ukočen, a opet mudar. Najpre je dramatično rekao da je pred nama vreme teških odluka. A onda i da se ne plašimo jer odluke nećemo donositi mi. Kao i svi infantlni, slušaćemo majku. Ako ona za 100 godina uđe u NATO, ući će i Pavić. A ako neće ni za 300 godina, i Pavić će u avgustu te 2319. godine odlučno stati na branik otadžbine i reći ne NATO paktu.

Dok nam se ne desi daleka budućnost i Mirko Pavć u njoj, treba razmišljati o sumornoj sadašnjosti koju razvedrava premijer Višković. Požalio se da ima manjak radnika, a višak neradnika. I dodao da će biti promena u Vladi, ali ne zna kad. Nije ulazio u detalje ko treba da mu javi i kad očekuje taj poziv.

I dok se jedni zabavljaju kao nikad u životu menjajući vašarski ringišpil za leteću bob stazu, nad zemljom se nadvio mir. Tišina. Neko bi pomislio da je neprirodno mirno i bio bi u pravu. Bromazepam, lorazepam i ostali zepami se troše u ogromnim količinama.

U Srbiji je prošle godine potrošeno pet i po miliona kutija sedativa. Slično je  u BiH, samo nas još nisu obavestili.

Što bi Domanović rekao, ništa ne remeti duboki mir, niko ne kvari harmonju, nikakav vetar ne uzdrmava nepomičnu površinu ustajale bare. Sad je jasno i zašto. Svi su anestezirani.

I, eto recepta za srećnu zemlju iz crtanog filma.

Milanka Kovačević

POVEZANO

Leave a Comment