Zbogom Bosno, konačno sam spremna da ti kažem zbogom. Zbogom lažljive njuške s predizbornih plakata, bezumna mafijo koja prodaješ svetinju, obraz i gu*icu za pare i ličnu korist
Novinarka Lejla Čolak iz Sarajeva, u žižu javnosti dospela je pre oko dva meseca, kada je zbog kritikovanja islama i nošenja nikaba i burki morala napustiti BiH.
– Mirza Džidić iz Zenice, pripadnik Oružanih snaga BiH prvo mi je poslao privatnu poruku na „Instagramu“ u kojoj je napisao kako sam „obična kučka kojoj ne treba dildo“, nego neko da me siluje dok mi ne „izvali utrobu“, a nakon toga je na svom ličnom „fejsbuk“ profilu javno pozvao na to da me se siluje, napisavši kako je za to spreman platiti. Žena po imenu Sabina Salković je napisala kako me „treba politi benzinom i zapaliti“, a Erna Potter Selimović je dodala kako će me nakon toga „pregaziti autom“ – ispričala je ranije Čolakova za „EuroBlic“.
Dodala je da su posle toga počele uvredljive i preteće poruke.
Ipak, to mladu novinarku nije sprečilo da ovoga puta ode i korak dalje. Oprostila se sa BiH, opet, naravno putem fejsbuk statusa.
Zbogom žohari
– Zbogom Bosno, konačno sam spremna da ti kažem zbogom. Zbogom lažljive njuške s predizbornih plakata, bezumna mafijo koja prodaješ svetinju, obraz i guzicu za pare i ličnu korist. Zbogom ovce koje im to omogućavate, jednako ste, ako ne i više odgovorni za to. Umesto da vas bude stid, vi ponosno mašete tuđim zastavama i hrlite u torove jer nemate mozga, svesti, savesti i muda za vlastiti identitet. Nisu krivi političari na vlasti – prilika čini lopova, krivi ste vi, jer ste im to omogućili, no preuzimanje odgovornosti je apstraktan pojam i viša matematika za naš narod. Zbogom zatrovani nacionalisti sa sve tri strane što žuč, frustracije i mržnju povraćate oko sebe svakodnevno i svršavate na zveket oružja.
Rat u vašim glavama nikad nije stao niti će jer vam je hrana, pa ništa drugo osim rata i ne priželjkujete. Zbogom dve škole pod jednim krovom, najplastičniji primeru apsurda, beznađa i patologije u kojoj se ta država nalazi. U jednu od njih sam išla i sama. Zbogom vama koji sebe nazivate muslimanima koji su spremni “ginuti za svoju domovinu i veru”, a pozivate na javni linč, paljenje, silovanje i ubijanje.
Znajte da takve imate i u Oružanim snagama BiH. Jedan od njih je Mirza Džidić iz Zenice koji mi je zbog kritikovanja nošenja nikaba i burke napisao da sam “obična kurva” i da “treba neko da mi izvali sve što imam u utrobi”, te javno pozvao na to da me se siluje rekavši da je “spreman platiti”. To su “vojnici” koji trebaju čuvati svoj narod, ali pretpostavljam da će narod biti dobro sve dok slepo veruje u alaha, on će da ga spasi od svakoga zla, kao i svaki put dosad, jel. Dobro jedan prijatelj napisa – Lejla je bila upravu, dildo i jeste manje opasan od nikaba i burke, jer niko nije pozivao na silovanje i ubijanje zbog ismijavanja i vređanja dilda. Neka se ne uvriede svi normalni i profesionalni ljudi, oni znaju ko su i o čemu ja govorim. Poenta je zapravo u tome da kukolja ima tamo gde ga najmanje očekujete, na svim stranama. Na svu sreću, to više nisu moje bitke, ovaj sam put odlučila biti mudrija i pametnija.
Zbogom radikalisti i sektaši koji ste mi prijetili tužbama i peticijama za otkaz zbog iznošenja ličnog mišljenja, korištenja stilističke figure i spominjanja dilda u kontekstu govora o nikabu i burki, te “brutalnog vređanja emocija”. Smešni ste. Zbogom hinje i licemjeri, zbogom lažni prijatelji. Sve maske su pale i sretna sam zbog toga. Zbogom žohari. Volela sam Bosnu jer je Bosna bila moja, jedina koju sam imala, ali to više nije ista zemlja. To više nije moja Bosna. Možda nikad zapravo nije ni bila.
Istina je ogoljena do srži, postala sam previše svesna nekih stvari i ovde sam sasvim slučajno ja poslužila kao ogledalo, lakmus papir sebi i brojnim ljudima za neke od dubinskih deformacija ovog društva kojih sam možda i bila svesna, ali ih sebi nisam htela priznati i naivno sam se nadala da to možda i nije tako.
Sreća
Tu mogu biti sretni samo oni koji površno gledaju na svet, zadovoljavaju se pukom egzistencijom i ne zamaraju se “nebitnim” stvarima ili pak oni što su usavršili veštinu življenja in denial, u balončiću ispunjenom vlastitim iluzijama. Ali ja ne, ja želim više od života i ne marim za pojavno, ne želim da živim u iluzijama, želim zagrebati ispod površine, spoznati suštinu i prihvatiti istinu, pa makar me to i koštalo. Plakala sam kao malo dete tu noć kad sam saznala da je SDA mafija zemljište sa Vrela Bosne prodala Arapima. Moja prva sećanja, izleti, radosti, moje detinjstvo, moje Sarajevo, moja svetinja. Tad se nešto slomilo u meni. Tad nekad je i nastao onaj status. Ne mogu više da se gušim od tuge i užasa što mi zemlju pretvaraju u džamahiriju po kojoj će u budućnosti (možda to nećemo doživeti mi, ali hoće naša deca i unuci), hodati i svoju volju nametati groke i nindže koje nemaju nikakve proklete veze sa pravom izbora nego sa primitivnom i opasnom ideologijom opresije žena i satiranja svega što nije poput njih, nazadnom i agresivnom ideologijom koja ne umeju i ne želi da se prilagodi, nego nasilno nameće svoje i kojoj kao takvoj nije mesto u civiliziranom društvu i 21. veka. Ipak, političarima BiH odgovara jedna sila s parama i moći koja će da im čuva leđa od dušmana, pa iz straha, obijesti i pohlepe prodaše guzicu i zemlju naroda Arapima. Ti ljudi će vas pretvoriti u svoje robove, a vi i dalje naivno verujte kako vam čine uslugu praveći prokleti Dubai ili šta već od Sarajeva. I nemojte da mislite da dobivate moral i čednost “braće Arapa”, dobićete razvrat koje se dobri Bošnjo boji više od alaha pa skače k’o opržen kad čuje reč “dildo”.
Lože za prostituciju
Brojna vam “braća muslimani” imaju svoje lože za prostituciju u Sarajevu i dešava se dosta toga o čemu javnost ne govori jer ne smeje i jer im se ne da budući da svako svoje dupe čuva i pazi. Problemi ne dolaze samo izvana, čitava se Bosna radikalizira i iznutra, mnogi bi da uvode šerijatski zakon, na površinu isplivavaju vehabije i Bosanke u nikabima koji se kandiduju za političke pozicije. Trebam pustiti da me sutra neko takav predstavlja i kroji mi sudbinu svojim primitivnim i zatucanim uverenjima, mržnjom prema drugom i drugačijem i opasnim klerofašistickim ideologijama koje nisu ništa drugo do sekta i kult koji nemaju veze sa zdravim razumom i civiliziranim društvom? Možete reći kako su to “samo izolovani slučajevi”, kako ti ljudi nemaju snagu ni brojnost da preuzmu glasove većine, kako svako može da se kandiduje i kako je to njegovo građansko pravo.
Međutim, sama činjenica da su takvi prvi put u istoriji Bosne i Hercegovine (i Evrope) izašli u javnost iz svoja četiri zida direktno na političke plakate govori mnogo o samom stanju svesti u kojem se to društvo nalazi. Ovo je ogromno, ovo je vrlo transparentan manifest i simbol sumraka uma i razuma, propasti moderne civilizacije i samo je pitanje vremena kad će ih biti sve više i kad će biti sve moćniji jer znamo da se nakaradne ideologije hrane strahom (kojeg je bosanski zrak pun), a taj korov od straha buja, uništava i uzima pod svoje.
U šta se Bosna pretvara
Većina ljudi u Bosni ne vidi i ne želi da vidi u šta im se zemlja pretvara. Ne žele da vide istinu jer istina boli, a mnogo je ugodnije živeti u svojim iluzijama i lagati sebe kako sve i nije tako strašno. Ja sam stava da je i gore nego što mislite, to možda znate i sami, ali ne želite da si priznate. Možete zatvarati oči pred stvarnosti i govoriti mi kako preterujem i preuveličavam, ali živite u jednoumlju i živite u zemlji u kojoj ćete uvek biti robovi, samo što ćete uskoro dobiti još gore robovlasnike od ovih koje imate sad. Živi bili pa videli.
Iskreno se nadam da grešim i da to neće biti tako, to bih volela više od ičeg. Neki musliman me nedavno upita: „Zar je moguće da nekog traumiraju žene u nikabu“? Da, moguće je, evo traumiraju mene lično sve te žene sa šatorima na sebi kojima se vide samo oči, traumiraju me na isti način na koji vas traumira pomen reči “dildo”. Traumiraju ta bića u šatorima većinu naroda u Bosni, al’ šute iz straha da se ne zamere kome. Ja ne znam niti sam ikad znala da ćutim. Nikab nema nikakve veze sa pravom izbora u kontekstu načina oblačenja, nikab je vrlo agresivna uniforma jednog totalitarnog režima i diktature, vrlo transparentan simbol jedne ekstremne i radikalne ideologije koja nas vuče nazad i na dno.
Ovde nikad nisu živeli takvi muslimani, moja majka, baka, žena koja me je odgojila i koja je bila sve moje je bila muslimanka, poštovala sam njen izbor i njenu veru koju je čuvala za sebe i koja je bila njena intimna stvar, nije je nametala nikome. Religija mora biti intimna stvar! Ipak, ona kao takva, “umerena” muslimanka i neuka žena nije mogla znati šta pravi islam zapravo jeste – nasilje i satiranje drugog i drugačijeg pa je imala svoju, razblaženu verziju islama kao i sve naše nane, te naprosto bila dobar čovek. Ipak, to nije pravi islam. Ali, to nije tema ovog statusa. Danas gledam kako licemernim sledbenicima primitivnih, zaostalih i opasnih ideologija prodaju našu i zemlju naše dece da se na njoj bahate i nemoćna sam, potpuno, frustrirana i besna, pa onda lajem i ujedam kao ranjena zver. Takve emocije se samo talože u nama kao deponija i počinju da se raspadaju i jedu nas iznutra. To nije zdravo, svako ko voli sebe i misli na svoju budućnost ne smije to sebi dopustiti.
Moje učešće u kolektivnom štokholmskom sindromu ove nacije ipak nije toliko veliko da bih i dalje autodestruktivno zlostavljala samu sebe, granice vrište za tim da budu postavljene.
Ovo nije bio ni hirurški rez, ovo je bilo aligatorsko kidanje mesa, veza i paljenje mostova za sobom. Kako god, moraš razbiti jaje da bi napravio omlet, za stvarima ne treba žaliti, stvari ne treba šećeriti niti ih diplomatski ulepšavati, koristiti elegantne eufemizme i pušiti jeftine političke demagogije koje vređaju inteligenciju iole racionalnog ljudskog bića, već hrabro pogledati istini u iskeženo i nagrđeno lice, ma kako brutalno i traumatično to bilo. Svaka čast pojedincima, aktivistima i nevladinim organizacijama na njihovom trudu i naporu da naprave nešto dobro u toj zemlji, no to je samo iluzija, mazanje očiju i nabacivanje fensi fasade na ruševnu građevinu čiji su temelji trulež. Ne možeš napraviti jestiv kolač od pokvarenih jaja. S druge strane, lepa je i Čaršija i Sebilj i golubovi i ćevapi i bosanske planineeke i netaknuta priroda i sve je to divno i krasno, ali to je tek zabava za turiste i dijasporu, a oni ne moraju živeti ovde 24 časa sedmično i nositi se i sa drugom stranom medalje. Zemlja je divna, u mom će srcu uvek ostati bosanska kultura, tradicija, istorija, sevdalinka, nedostajaće mi ulice, zgrade, mirisi, to je zemlja u kojoj sam odrasla, to mi niko ne može uzeti, ali država i većina ljudi u njoj danas – čemer i jad.
U Bosni ne možeš biti jednostavno – čovek, ljudsko biće, individua sa pravom na vlastito kritičko promišljanje – moraš biti ovca i pokoriti se stadu i jednom od čobana, a ja nikad nisam bila ovca niti neko ko će u strahu pognuti kičmu kako bih se nekom dodvorila, pa me te to masu puta dosad i koštalo. Ali neka je, za mene drugačiji život nije vredan življenja. Uvek i samo istina, uvek i samo svoja i zato nikad nisam bila niti mogu biti vaša.
Islam nije moja vera
Neću da se izjašnjavam kao Bošnjak, jer nisam nikad bila niti ću ikad biti Bošnjak, islam nije moja vera. Nisam ni Srbin, ni Hrvat, nisam “konstitutivna”, ja sam Bosanka, uvek ću ostati rođena Bosanka, iako me moja vlastita zemlja kao takvu ne priznaje. Ali opet, i to je samo geografska slučajnost jer da sam rođena u Indiji bila bih Indijka, u Švedskoj Šveđanka itd., tako da sam pre svega osoba, individua, pojedinac. Međutim, licemjerni Balkan na individualnost gleda kao na mentalni poremećaj, pa si, ako na bilo koji način iskačeš iz proseka – crna ovca, vanzemaljac, “ostali”. Ako ćemo se voditi tom logikom, onda su razvijene, civilizirane i uspešne zemlje koje cene i podstiču individualnost i u kojima su ljudi sretni ništa drugo do mentalna institucija i ja se evo dobrovoljno prijavljujem da me “zatvore” i uzmu pod svoje. Ostajte mi dobro i zdravo divni ljudi različitih strana, vi koji niste dopustili da vas zatruju svojim nazadnim i fašističkim ideologijama i koji ste jedini glas razuma i nade u toj močvari. Hvala vam na svemu jer ste vi jedina svetla tačka te trule države i Balkana. S vama ću uvek ostati povezana i nikakve fizičke daljine to ne mogu sprečiti.
Nažalost, kao takvi ste u manjini, a u močvari se ne živi nego preživljava, pluta na površini grabeći vazduh dok ti bakterije nagrizaju kožu i inficiraju mozak, tako da je moja borba s vetrenjačama zvanično završena. Odbijam da i dalje naivno pokušavam verovati da je moguće menjati nepromenljivo, gušim se u tuđem blatu raspalog sistema i udišem smrad te septičke jame.
Štokholmski sindrom koji je u genetskom kodu naših predaka i prenosi se s koljena na koljeno, kao i kolektivni PTSP nakon trauma i užasa rata rađaju mirenje sa status kvo situacijom u kojoj te maltretiraju i nad tobom se iživljavaju, ali pristaješ na to jer je bitno “samo nek’ ne puca”.
Manipulišu tobom budeći strah u masama koja hrli da glasa za “svoje” kako ga oni “drugi” ne bi napali, poklali, zapalili. A ne shvataju da su mu upravo “njegovi” veće zlo, vukovi maskirani u ovčijoj koži. Možda pak i shvataju ali se vode mazohističkom logikom “kad već neko mora da me jaše, nek’ me jaše neko moj”. U pitanju je izuzetno moćan obrambeni mehanizam koji će u startu ugušiti svaki tračak revolucije i bunta naroda. Možemo se zavaravati koliko god želimo, ali tu nikad neće biti bolje, bar ne za mog života, a imam samo jedan.
Ja sam konačno ubila i sahranila iluzije o boljem životu u BiH i odlazim odlučna, mirna i sretna, jer želim lep život za sebe i svoju decu, odlazak je tek stvar lične odgovornosti prema sebi i onima koji će doći posle mene. Život je da se živi i uživa, a ne preživljava. Život je da se diše punim plućima a ne guši u smradu. Život je da se nešto lepo i korisno od njega napravi, a to u Bosni ne mogu. Ja biram život – piše u fejsbuk statusu Lejle Čolak.
