Bravi na ceni…

Sve što treba da znamo o ovoj zemlji u poslednjih 30 godina čuli smo u nedelji iza nas. U pitanju je jedan pokojnik, jedna ostavinska rasprava i 128 miliona. Toliko je, naime, Mićo Mićić ostavio u novcu i nekretninama- od Bijeljine do Palma de Majorke, svojim naslednicima. Ako je Mićo toliko sakupio vodeći Bijeljinu, koliko su ovi braneći celu republiku? Priča o milijardama sada deluje mnogo realnije, zar ne?

Na sreću, borba za našu dobrobit je nastavljena i u prošloj nedelji. Predvodi je i dalje baja kojem kao da je neko mahnuo crvenom maramom ispred očiju.
Nažalost, izlišan je savet da u njegovoj blizini crveno ne nosite jerbo mu partijska zastava stalno u glavi, pa se on budi tako, da kažemo, nastrojen.
Prošle nedelje je rekao stop američkim i britanskim diplomatama, slobodnoj reči, nevladinim organizacijama i, na kraju onima, kako se već zovu, el-bi-dži-tijevima. Sricao je pogrešno baja siguran da je jedino ispravno, a i trenutno najvažnije, izopštiti ih iz društva. I njih i sve koji podržavaju da imaju neka prava.

“Doneću zakon da im se zabrani da prilaze školama i vrtićima. To nam je sad najvažnije. Ko se buni, mogu da donesem zakon i da se kazne svi koji kašlju, jel’ vam to jasno?”, rekao je baja odlučan da van zakona stavi svakoga ko mu kvari dan.

“Šta reče ovo za kašalj?”, zapitaše zabrinuto stanovnici Gacka koji gutaju pepeo danima, pa se slučajno desi i da se neko zakašlje. Ne bi nikako namerno da skreću pažnju na svoj problem, poslušni i krotki kakvim ih je sistem napravio, stoički trpe život podno termoelektrane koja izbacuje pepeo.
“Strpite se još dve godine, pa će filteri”, poručuje vlast. “Za dobro vladanje dobićete i kanal. Milione ćemo da potrošimo samo da vama bude bolje. Malo li je na ovu krizu?”, govore predvodnici čiji je krst da, eto, sređuju stanje i unapređuju život običnog čoveka kome u privatnim krugovima tepaju i brav, što je u hercegovini eufemizam za stoku sitnog zuba- komada jedan.
I dok se Gacku kroz pepeo smeši investiciona budućnost, odgovornost za ekološku katastrofu i atak na život stanovnika u istoriji do sada nezabeležen, se ne pominje. Možda zato što na strpljenje pozivaju i probleme rešavaju oni koji su doveli do njih. Bilo kako bilo, za razliku od okupatora koji su ubijali uglavnom pojedinacno, narodna vlast truje kolektivno.

Za koju godinu sve će biti mnogo lepše, posebno ako ne budete smeli da se žalite.

“Šta vas briga šta im radimo u našoj kući”, upitala je bajina slepa, pardon, verna sledbenica Sanja koja se usprotivila predlogu Rezolucije o slobodi izražavanja.

Nju su, kao protivtežu nametnutom zakonu o odsecanju jezika u RS, hteli da izglasaju na nivou BiH.
“Mi u svojoj kući zavodimo red. Čvrstom rukom, a kako drugačije? Kome se ne sviđa ima da ćuti ili da se seli”, kočoperno je Sanja branila princip blizak čikici sa brkovima u istoriji poznat po zlu.
“Šta radim ovde”, zapitao se mnogi na kraju dana. “To su naslednici onih koji su i Kočića, intelektualnu i moralnu gromadu uspeli da dovedu do očajanja da je bez razuma ostao. Čemu da se nadam ja, običan čovek, koji je mislio da će mu u svojoj zemlji biti najbolje. A ispade da ću biti van zakona. Ili na listi za odstrel”.
“Ako baja kaže da streljam, ja sam spreman”, poručio je jedan mali gradonačelnik.
Drugi su mu negde davali povelje, uručivali portrete, valjda da se sebi divi kad ostane u sobi bez ogledala.
Ukratko, mart privodimo kraju sa manje nade nego što smo ušli u njega. A i praznijih novčanika.

Šta nas u aprilu očekuje i šta će sve baji na pamet da padne, ne smemo ni da mislimo. To što još konja za poslanika nije stavio je samo zato što nema ni jednog. Ili nema omiljenog. A i da se to desi niti bi nas iznenadilo, niti bismo videli razliku.

Milanka Kovačević