Provincija uzvraća udarac…
Život staje da bismo sačuvali život, rekao je obznanjujući vanredno stanje, kralj drame i gospodar patetike. Dakako, misli se na predsednika Srbije. Sve bi bilo u redu da život ovde nije stao decenijama unazad. Ovo što se nama dešava je samo paraživot – privid normalnosti iza kojeg se bagateliše sudbina običnog čoveka.
Već je jasno da će korona virus obeležiti celu godinu, a da neće jedan mesec. U sedmici iza nas je bio razlog što su deca prestala da idu u školu. U velikim gradovima je zbog njega samoizolacija postala imperativ. Ukratko, zahvaljujući koroni, ruralno je uzvratilo udarac.
Život se na selu, ako prenebregnemo maničnu potrebu za stvaranjem zaliha, odvija uobičajeno. Javni prevoz ne postoji, tržni centri takođe. Sve informacije, a kad ustreba i virusi, preneće se u kafani koje, na sreću, jošte rade.
Iako ozbiljnost situacije nije upitna, virus je doneo i neke pozitivne promene.
Najpre, ono što nekad izgubimo iz vida, a čega smo opet postali svesni, je da smo smrtni, a da virus ne bira. Jasno je da smo pred njim svi isti. Nije bitno kakav položaj zauzimate niti koliko para imate, da li ste Havijer Solana, Tom Henks ili Slaviša Kokeza, na primer, može da vas zaposedne. A onda je sve između njega i vas. To je dobra osnova da se krene sa samopreispitivanjem, kad već sudovi u nas ne propituju ako ste ništa, a jeste neko.
Iako je on gospodar, videli smo da i sa virusom naše vlasti umeju da manipulišu. Ne bi one bile to što jesu kad ga ne bi iskoristile za samopromociju. Budući da nemamo nikakav reper, ništa sa čime bismo mogli da izmerimo efikasnost mera koje su doneli, ostaje samo da verujemo da smo u sigurnim rukama.
U tom smislu smo u prednosti u odnosu na stanovništvo Srbije koje u direktnom prenosu može da vidi da im o životu odlučuju nestabilni likovi. Kad ih slušate, teško da biste im poverili kućnog ljubimca na čuvanje, a kamoli vođenje borbe protiv pandemije.
Virus je, sa ove strane Drine uspeo ono što niko do sada nije. Ograničio je rad kladionica čime je doprineo dekontaminaciji mnogog pojedninca, ako već nije uspeo da ga potpuno otrgne iz ralja kocke.
Vest o virusu je zatrpala informaciju da su Glinica, odnosno Alumina, posredno izvozile prašinu u Iran. Stvar bi bila epohalna, gotovo kao Vučićev izvoz pilećih nogica u Kinu, da se ne radi o sastojku za nuklearni program.
Kad je za prašinu uhvaćen, tvrdi Šarović, Dodik je kao svaki smrtnik, postao poput zemlje podatan i pristao na sve. Šta je to, ostaje da vidimo u mesecima koje dolaze. Šarović, opet, kaže, da će ga držati, misli se na Baju, sve dok im koristi.
Običan čovek koji misli svojom glavom (na sreću u izumiranju) je nakon toga ostao potpuno obeshrabren u težnji da živi u zemlji u kojoj se stvari odvijaju transparentno i pošteno, a na polzu njenih građana. Većina je, srećom, već u nekom ortačko-partijskom odnosu sa različitim nivoima vlasti, pa sve sa blesavim smeškom opravdava. Ili se, opet blesavo, pravi da im se to ne dešava.
Korona virus je otkrio i šta je danas ljudima najvažnije. Pored tzv. osnovnih namirnica – brašna, ulja i šećera, tu je i toalet papir. Zašto on, niko ne ume da objasni. Možda se, poput Stanislava iz Radovana trećeg, preterano olakšavamo. Ova situacija, ruku na srce, ume da protera. Najlakše je, i to decenijama, činila preko granice. Najbolji su tako zamakli. No, kako je virus došao, prelazi su zatvoreni, pa se sada proterivanje vrši u četiri zida.
I dok su se jedni brinuli za čistoću znate već čega, drugi su se borili za očuvanje ideje socijalizma. Pogađate, stvorena je nova partija, restlovi odbegli od Djokića – ministra koji je preživeo.
U jeku korona virusa, prkoseći biologiji, a malo i zdravom razumu, napravili su veliku feštu i uplovili u političke vode obznanivši da će, naravno, biti uz vlast. Preporuka stručnjaka je da se drži distanca od metar i po. Lako je to reči nekome ko ne dolazi iz polusveta naše politike gde je blizina sve. Ko će biti Dedal, a ko Ikar, i da li će oba leteti na bezbednoj, a korisnoj orbiti oko sunca vlasti, delom zavisi od okolnosti, a delom od virusa.
Za svaki slučaj, treba često oprati ruke.
Milanka Kovačević
