Autoritarni režim ubija kritičku misao…

Nisu problem u našim tužnim državama samo politički moćnici koji zatiru slobodu govora kako bi mogli neometano da se odaju otimačini, bezakonju i zloupotrebi vlasti. Veliki problem je i indolentna javnost koja se ne buni previše protiv autoritarnih političara koji građane tretiraju kao srednjovekovne kmetove a profesionalne i istinoljubive novinare kao neprijatelje.

Nije lako velmožama i boljarima na ovom tužnom komadu planete koji nam je zapao kao mesto životarenja. Zajašu na vlast, preuzmu kontrolu nad svim takozvanim institucijama bez po muke, podjarme tužilaštvo, sudove, javna preduzeća, školstvo, zdravstvo, nigde ne naiđu na neki ozbiljniji otpor, jer se kod nas pružanje otpora ne smatra vrlinom, za razliku od pokornog povijanja kičme koje držimo za osveštanu tradiciju. Uzmu politički moćnici sve poluge vlasti u svoje ruke, jedino im van kontrole ostanu neki delovi opozicije, mada je to obično tek privid, članovi političke kaste najlakše nađu zajednički jezik. A i postojanje opozicije nije tako loša stvar, ma koliko se naši autoritarci ibretili zbog te drskosti, jer uvek imaš koga da okriviš za sve nevolje ovog sveta.

I većina medijskih poslenika lako poklekne i prikloni se onima koji u svojim rukama drže i nož i pogaču ali i budžetske i parabudžetske dotacije. Dovoljno je pogledati Srbiju kao najočigledniji primer medijskog mraka, tu se ogromna većina medija uopšte ne bavi novinarstvom, već promotivnim aktivnostima za račun naprednjaka i sveznajućeg, svemogućeg i svespasavajućeg predsednika Aleksandra Vučića.
Novinari su postali propagandisti, hvalitelji vlastele i opadači svih kritičara naprednjačkog zlatnog doba. U slučaju Srbije neverovatna je lakoća s kojom su pale gotovo sve ustanove, kao da su njihovi uposlenici jedva čekali da ih neko stavi pod kontrolu, da ih postroji i naređuje im šta treba da rade. Teško je podneti teret slobode i lične odgovornosti, ko god se ponudi da taj jaram našem čoveku skine s leđa biva dočekan kao spasitelj.

Trn u oku

Usred atmosfere sveopšte ropske pokornosti sili i ordiji nađu se ipak neki pojedinci koji, iz ljudskom razumu teško shvatljivih razloga, odbijaju da pognu glavu i da izdaju sebe i svoju profesiju. Takvih ima u svim zanimanjima a vlastodršce najviše nerviraju neposlušni novinari. Ima tako nekih inokosnih slučajeva koji vole istinu, drže se činjenica, nastoje da profesionalno obavljaju svoj posao, pa raskrinkavaju nebrojene afere i korupcionaške skandale, kritikuju retrogradne šovinističke politike i neprestano upozoravaju na pogubne nacional skakavce koji se lažno predstavljaju kao patriote.
Takvi izuzeci od ropskog pravila predstavljaju najveći trn u oku svakom autoritarcu koji se dokopao vlasti, para i moći, postavio se iznad zakona i suda, pa se čudom čudi šta treba nekim tamo novinarčićima da mu sreću kvare, izlažući sebe raznim neprijatnostima.

Velmože i boljari su prosto prinuđeni da se svim sredstvima bore protiv novinara koji ozbiljno shvataju svoju profesiju, jer se ta drskost jednostavno ne može podneti. Evo, skoro svi građani mirno ćute i trpe, podnose sudbinu koju im je gazda namenio, ponašaju se kao roblje i šta im fali a neodgovorni pojedinci se kurobecaju, pišu o gadostima koje bi vladari radije da sakriju, pa tako uznemiravaju javnost i talasaju mrtvo more. Protiv takvih drznika su sva sredstva dozvoljena, širok je dijapazon mera kojima moćnici nastoje da zatru precenjenu slobodu govora koja očigledno nije za naše podneblje, prosto joj ne odgovara klima.

Ukidanje slobode govora

Trudeći se da začepe usta neposlušnima i da unište slobodu javne reči, Milorad Dodik i njegova menažerija doneli su zakon kojim se u Republici Srpskoj kriminalizuje kleveta. Doduše, kleveta je shvaćena dosta široko, šta se pod tim pojmom podrazumeva stvar je slobodne sudske procene, ličnog tumačenja i prilično maglovite hermeneutike. Kleveta uopšte ne mora da označava neistinitu tvrdnju, kako bi naivni čitalac pomislio, naprotiv.
Na primer, kažnjavaće se iznošenje podataka iz ličnog ili porodičnog života, bez obzira da li su ti podaci istiniti ili ne. Visoke novčane kazne propisane su i za one koji uvrede nekoga. Samo što je uvreda prilično subjektivna kategorija a nema sumnje da će se mnogi pripadnici vladajućeg establišmenta osetiti uvređeno i potegnuti tužbe čim neko o njima napiše nešto što nije oda ili panegirik.

U suštini, kriminalizacija klevete i uvrede je sredstvo za sprečavanje svake kritike vlasti, koje bi trebalo da vlastodršce učini nedodirljivim. Zabranjeno je misliti loše o vladajućoj kasti, bez obzira kakva nepočinstva ona radila. Ko god napiše kritički tekst o političkim moćnicima izložiće se riziku da završi na sudu i da bude odrapljen zbog svog mišljenja, čak i ako piše suvu istinu. Tačnije, pogotovo ako piše istinu, jer ovdašnje velmože ništa tako ne boli kao istina. O vladajućoj kamarili dozvoljeno je pisati samo u superlativima, sve ostalo podleže krivičnom gonjenju.
Time je sloboda govora ubijena, postala je samo mrtvo slovo na papiru a izmene Krivičnog zakonika su nadgrobni spomenik za slobodno mišljenje i izražavanje. Koga briga što se radi o jednom od osnovnih ljudskih prava koje garantuje ustav svake demokratske zemlje. Ta individualna prava su ionako zapadnjačka izmišljotina strana našem biću, to samo podriva i ugrožava naš nacionalni identitet zasnovan na vekovnoj narodnoj mudrosti koja glasi: “Pognutu glavu mač ne seče”.

Izdajnici i narodni neprijatelji

Nije Republika Srpska usamljena u progonu slobode govora, i drugi intenzivno rade na uklanjanju poslednjih ostataka kritičke misli. U Srbiji su svi novinari koji ne služe kao megafoni naprednjačke bulumente odavno proglašeni izdajnicima i narodnim neprijateljima. Protiv novinara nezavisnih medija snimaju se spotovi koji ih otvoreno targetiraju, najviši predstavnici vlasti ih neprestano napadaju, narodni poslanici Srpske napredne stranke redovno ih stavljaju na stub srama na skupštinskim zasedanjima a režimski mediji ih provlače kroz “toplog zeca”. Ko god se usudi da kritikuje Vučića i njegovu dvorsku svitu doživljava orkestrirane kampanje mržnje, difamacija i otvorenih pretnji.

Tri države, iste poruke – Hrvatska, Srbija, BiH

Domaćim cenzorskim snagama ponekad pripomognu i inkvizitori iz susedstva. Tako se nedavno na novinara, urednika i univerzitetskog profesora Dinka Gruhonjića nedavno obrušila masa krvožednih komentatora iz Republike Srpske, služeći se uvredama i opasnim pretnjama. Šta je toliko iznerviralo susede? Par notornih činjenica, kao i obično. Gostujući na TV N1, Gruhonjić je rekao da je u Srebrenici počinjen genocid, te da se Republika Srpska ubrzano prazni od stanovništva zbog pljačkaške politike koju sprovode Milorad Dodik i tamošnja vlast. To je izazvalo lavinu pretnji samom Gruhonjiću ali i zahteve da se N1 zabrani u Bosni i Hercegovini. Logično, kad ne možeš da podneseš istinu, onda je najbolje da je proteraš sa svog područja.

Premijeri, ugrožena vrsta

I u Crnoj Gori ima vrednih satirača slobode govora, pogotovo otkad je “osvežilo”. U poslednje vreme predstavnici vlasti okomili su se na Gradsku TV, optužujući je za govor mržnje. Ništa novo, takve optužbe stižu već par godina sa najviših adresa, u tome je prednjačio nekadašnji premijer Zdravko Krivokapić a sad se posebno ostrvio odlazeći premijer Dritan Abazović. Samo nikako da nam objasne u čemu se sastoji taj famozni govor mržnje. Novinari im postave legitimno pitanje, na primer da li je istina da su njihovi saradnici povezani sa kriminalom i korupcijom ili da li je neki ministar izjavio da je Vladi najvažnije da ima naklonost vernika Srpske pravoslavne crkve a funkcioneri na to uzvrate paljbom: Vi širite govor mržnje! Ima da vas zabranimo!

Govorom mržnje se u principu napada ili omalovažava određena društvena ili etnička grupa ili pripadnik te grupe. Koliko se može shvatiti iz histeričnih nastupa najviših crnogorskih funkcionera, ispada da su premijeri neka posebna društvena grupa i to prilično diskriminisana, pogotovo od strane novinara koji bi da rade svoj posao i da postavljaju novinarska pitanja. Možda bi trebalo poraditi na zaštiti ove ugrožene društvene grupe koja ne može da ostvari svoja osnovna ljudska prava na vladavinu bez ograničenja i bilo kakve odgovornosti prema građanima i javnosti. Ono što se u Republici Srpskoj naziva klevetom i uvredom u Crnoj Gori je govor mržnje: isto stanje svesti, samo drugo pakovanje.

Indolentna javnost

Čak i zemlje koje su ušle u Evropsku uniju, poput Hrvatske, teško se oslobađaju navike zatiranja slobode govora. Nacrt Zakona o medijima nedavno je naišao na oštre kritike Hrvatskog novinarskog društva, ocenjen je kao “nezapamćeno državno uplitanje u novinarske slobode”. Nije ni čudo, pošto je tim nacrtom predviđeno da novinar nadređenima mora otkriti izvor svojih informacija. Takođe, novinarima “nije dopušteno umanjivati povjerenje u ulogu sudova”. Zlobnici bi dodali – pogotovo ako se sud ne drži zakona kao pijan plota, već sudi u skladu sa očekivanjima vlastodržaca.

Nisu problem u našim tužnim državama samo politički moćnici koji zatiru slobodu govora kako bi mogli neometano da se odaju otimačini, bezakonju i zloupotrebi vlasti. Veliki problem je i indolentna javnost koja se ne buni previše protiv autoritarnih političara koji građane tretiraju kao srednjovekovne kmetove, a profesionalne i istinoljubive novinare kao neprijatelje. Slobodni mediji rade pre svega u službi građana i opšteg dobra, raskrinkavajući zloupotrebe i bezakonje vlastodržaca, služeći kao korektiv vlasti, kao brana samovolji političara. Tako bi bar trebalo da bude ali se stiče utisak da veliki broj građana ne doživljava nezavisne medije kao vrednost koju treba sačuvati po svaku cenu. Život u medijskom mraku ima svojih prednosti, jer u toj atmosferi i naša stvarnost ne deluje baš tako crno kao što izgleda.

Zurnal.info