Optimisti bi na pitanje da li smo dotakli dno, odgovorili potvrdno očekujući da možemo samo da idemo nabolje. Pesimisti bi podsetili da nam je dno bezdano, dok realisti konstatuju da zaglavljeni dodajemo gas. Točkovi se okreću u mestu dok blatom prskamo oko sebe…

Nema tog ozbiljnog događaja kojem naši prvaci izjavama neće dati komičnu, a po nas uglavnom tragičnu notu. Doduše, i površan osvrt na to od koga smo napravili lidere (poneko i idole) ukazuje da je tragičan rasplet sasvim izvestan. U prevodu, nadrljali smo k’o žuti.

Otkriven je i prvi slučaj korona virusa kod nas. Premijer Višković je, očekivano, bio na visini zadatka. Vođen valjda onom devizom da je najveći strah od nepoznatog, pohitao je da nam objasni da je korona virus izmišljen da se neke zemlje, k’o biva Kina, zaustave u privrednom rastu jer su se pojavile tamo gde, bezbeli, ne bi smele jerbo ugrožavaju Ameriku. Ovaj pristup biće poznat kao Radovanov postulat koji je antonim aksiomu, dakle, logički izraz za koji se u startu smatra da je netačan jer prkosi nauci, biologiji, pa i zdravom razumu. Ali, Radovan je to. Majstor za improvizaciju i banalizaciju svakog problema, pa makar bio i pandemija.

U sedmici iza nas oglasio se dugim intervjuom i Milan Tegeltija, predsednik VSTV-a. Dao je sebi za slobodu da auditorijumu objasni šta se to dešava između politike i sudstva i da se požali da ga kritikuju oni koji bi hteli da ga kontrolišu.

Ali, on koji iznad svega ljubi ideale čestitosti i nepotkupljivosti, biće kokosov orah za takve podle namere političkih krugova i nevladinog sektora, pohvalila se svojom nesalomivošću reinkarnacija Eliota Nesa u Milanovom liku.

Čuvši to, javnost je bezbrižna u pogledu svetle budućnosti za pravdu na ovim prostorima, ali i zapitana. Kakva li je opasnost primorala prvog čoveka sudske vlasti i osvedočenog ljubitelja tropa, da umesto na nekoj egzotičnoj lokaciji mart počne u BiH? Da li to znači da je situacija toliko ozbiljna da zahteva njegovu permanentnu nazočnost ili mu je možda zafalilo para?

Ukoliko je drugo u pitanju, vreme je za uzbunu. Ako prvi u pravosuđu nema za jahanje slonova na Baliju, onda je ova država nedostojna njegovih usluga. Ako nećemo dibidus da propadnemo, mora se organizovati kakva humanitarna akcija ili da se uvede nova taksa kako bi se Milan pomogao.

Prošle sedmice se predsednica Cvijanović obrela u Brčkom da proslavi dve decenije distrikta. Tom prilikom je rekla da je do sada u razvoj uloženo 12 miliona maraka, što će reći mnogo. Nije pomenula koliko je RS uložila u njen razvoj, ali se možemo kladiti da bi se nabralo isto toliko. Ipak, ako sve stavimo na vagu, mali je doprinos celog distrikta u odnosu na to šta je sama Željka uradila za državu. Zato je nepristojno i pitati šta je država uradila za nju.

Istakla je ona da se kod nas neguje ravnopravnost kao malo gde i zasluge pripisala svojoj stranci. Jerbo, jeste ona predsednica RS, ali je mnogo više članica stranke. A, kako je primetila, na pozicije uglavnom dolaze žene iz jedne političke partije i to njene. Nije baš jasno da li je Željka htela da nam se ruga ili je u skladu sa svojim manirom inflacije reči i deficita smisla u izgovorenom, nesmotreno rekla ono što joj je šef onomad otvoreno dao na znanje. Ko nije u našoj stranci, u sistemu vlasti, uzalud mu trud.

Jer, ako ste u sistemu, možete biti prevrtljivi kao Obren, nepismeni kao Kostadin, pokvareni kao Nenad, blazirani kao Igor ili, jednostavno, korumpirani kao Milan i niko vam ništa neće moći.

Sve dok ne zgasne poslednja nada i odseli se svako ko zna nešto da radi i želi normalno da živi. Onda će školstvo, zdravstvo, pa i policija biti suvišni. Niti će imati ko da uči, niti da se leči. A biće i suviše stari da prave probleme. Radiće samo pogrebne službe i državni organi. Za našu budućnost izgleda da je to jedno te isto.

Milanka Kovačević