Spektakl svake nedelje – niti jedemo, niti spavamo…

Opet je neki odsudni trenutak u kome je opozicija podbacila a baja prebacio.
Elem, cilj nam je izmakao.
Nije to prvi put, nekako smo navikli da uvek izvučemo deblji kraj.
Suština je da nemački ambasador ipak stiže.

Ispostavilo se da je prašina koja se prošle nedelje digla oko agremana za ambasadora Nemačke, bila samo trunje namenjeno za naše oči.
Dok smo zabavljeni sobom suzili i trljali, karavani su prolazili noseći javne pare u privatne džepove.
“Jeste da je pametnije da progledamo ali je lakše, lepše i zabavnije da posmatramo predstavu koju su nam pripremili”, rezonuje prosečan stanovnik u ovo predizborno doba.
A naši prvaci su se baš razigrali. Jedni se opasuljuju po parkovima, drugi gledaju u zvezde, traže malog a iskače im veliki medved, socijalisti tvrde da nad njima nema kreativnijih.
A baja je iz Kranja aterirao pravo u studentsku menzu da nešto pregrize spremajući se za put za Rusiju.
“Ko zna ima li tamo išta da se jede?”, požalio se posilnom koji mu je prva adresa za svaku priliku.
Čim je napunio želudac, povratio energiju, vratilo se i dobro raspoloženje.

“Jesi li video kakvu sam fintu napravio, a? Uči od mene i trajaćeš. Taman kad su pomislili da su me priterali uz zid, a ja podignem cenu. Veli mi jedan:
Nemačku ne možeš rešetom plašiti.
Ma, nemoj? Ko je ta Nemačka, uopšte? Misli jadan da je meni ona nešto bitna. Ne bi’ ti ja dao Bakince za tri Nemačke. Meni je ovo poslužilo da opoziciju isteram iz njihovih plaćeničkih rupa. Da pokažem da su kukavice i da ne mogu sa ovim bajom ni u čemu. Uostalom, to mi je rekao i Zoki sad kad je bio kod mene. A što sam spremio jagnjetinu, specijalno za tu priliku. Najpre se nećkao, kaže da se ugojio, lekari mu brane. Pusti ti lekare, rekoh mu. Slušaj ti mene. Da bi te ozbiljno shvatili ne smeš biti ispod 120 kila žive vage. I tako sam ti ja sve sredio, kad one moje budale uprskaše sa pismom iz Amerike. Dali ovome što je engleski završio u Travniku da prevodi. Sad će Radovan nešto smisliti, da nas izvuče. A možda da kaže da je to pisao neki njihov sa kupljenom diplomom?”, razmišljao je baja naglas na putu za Gradišku da ga takoreći upišu u svetitelje. Njega i Željku jer su u znoju lica svog podizali crkvu.
“To smo radili na ulazu u republiku da svako vidi šta su nam prioriteti”, rekao je baja zadovoljan što je opet pogodio šta narodu treba. “Čak je i episkop podvukao da sam uradio više nego sve generacije zajedno od dolaska Slovena do danas. Nije slučajno što se meni patrijarh našao pred svake izbore. Tolike sam crkve obnovio i popove mu u prosvetu zaposlio”.

I tako, zahvaljujući nadljudskim, takoreći božanskim naporima našeg vođe, ovo malo ljudi koji odluče da ostanu ovde, moći će da se moli i očekuje božije čudo jerbo na zemlji ih spopadaju samo neka čudovišta.
Ide tako prosečan stanovnik ovih dana ulicom, kad – bilbord. A na njemu redom preispoljni pokvarenjaci, lisice, prevaranti, jednom rečju- Šojići.
“Mi boktimo”, poručuju kroz filtere propuštena lica.

“I vama može pasti kašika u med ako nam se pridružite i date glas. Sutra, kad dođemo na vlast, daćemo vam mesto pod našom sijalicom. Drugima će biti mrak. Ko nije za nas, ne treba ni da živi. Barem ne kao čovek. Možda kao parija. Da nam služi. Treba ovde uvesti kastinski sistem. Doduše, već radimo na tome ali ga treba turiti i u Ustav. Imamo li koga sa pravom da to uradi? Nikolin mali, kupio pravni u Širokom? Može, daj ga ‘vamo, odma’ da nam to u zakon metne”, uobičajena je diskusija na stranačkim sastancima.

Budući da se predugo u izbornu trku ide sa istim grlima stanovništvo je bez nade i interesovanja.
“Svejedno će trošiti naše pare bez kontrole i savesti, pa da vidim šta ja imam od toga”, rezonuje glasač koji računa na svoju vajdicu do 2. oktobra. A posle toga, šta god da bude.
Ukratko, to što u RS još nije registrovan ni jedan slučaj majmunskih boginja ne znači da akteri izbora glasače ne posmatraju kao majmune.
Za razliku od kampanje koja se završava za koju nedelju, ovakvom tretmanu kraja nema.

Milanka Kovačević