Storija sa kiseonikom se nastavila i ove nedelje…

Pokušaj da se pažnja javnosti skrene napadom na novinarke, nije uspeo. Mile je izgledao manje kao glavni a više kao neki seoski baja spotaknut o sopstvene laži. Da nema opozicije, načisto bi propao. Ovako, pored nje, malo bolje izgleda. Nedelju smo završili potpuno infantilno – merenjem čiji je skup bio veći.

Samo nekoliko dana je bilo potrebno Baji da pređe put od “platićemo sve naše u zajedničkim institucijama, pare nisu problem” do “Tegeltija će održati neke sastanke da se budžet usvoji”. Imao je Mile i objašnjenje. “Odgovorni smo za ljude koji imaju kredite i žive od plata”. Nije baš da ih Baja razume, al’ može da se pretvara. Ipak, to nije bilo najgore što se ovom seoskom loli desilo u nedelji iza nas.

“Ko mi još jednom pomene kiseonik, leteće odavde”, zaurlao je Baja nervozan poput medveda sa trnom u šapi. Sve mu je ovo već išlo na živce. “Kakav medicinski kiseonik, kakvi bakrači. Ispade sad da ste prefinjeni, kao, treba vam neka čistoća. Znate li koliko to košta? Zar treba da mi poslovi stoje nezavršeni zbog vaših svilenih pluća? Kao, ovaj za varenje vam loš, a bolji je ohoho od vazduha u Banjaluci. Ma, u pravu je Đajić kad mi kaže da sam meka srca. A ja ništa. I dalje dajem šakom i kapom”, vikao je Baja tražeći čarape za sastanak sa Eskobarom.

“Bar sa nekom normalnim danas da popričam. Zna čovek kako ide to sa varenjem i crtama. Taman da uporedimo cene, ima li prostora za podizanje. Dobro bi mi došlo malo para”, trljao je ruke zadovoljan činjenicom da će imati čime da se pohvali.

“Ehej, peti u Evropi smo po organizovanom kriminalu, a moja je zasluga za to možda i najveća. Kad se sad povežem sa Eskobarom, mogu da mi ameri pljunu pod prozor sa svojim ucenama”.

Ispostavilo se sa Eskobar nije Pablo niti u srodstvu sa njim, da sa drogom nema veze, ali ima sa sankcijama.

“A, ne, nećemo tako. Slušaj ti, sreća je pa ne pričam engleski inače bih ti svašta rekao. Sve i da te lupim srpskim i to ćirilicom, ne bi ni osetio, nemaš ti našu dušu”, viknuo je Baja, sad već van sebe.

Videvši da može da eksplodira kao ekspres-lonac, dosetiše se oni oko njega da mu organizuju konferenciju za medije. Znaju da čovek naprosto voli da se olakša u javni prostor. Postaraju se i da ga u tome niko ne prekida.

Udes je hteo da događaju prisustvuje i novinarka. Inače se gleda da ih ne bude, da ne kvare raspoloženje našim predstavnicima i najmudrijim glavama.

”Šta ona mene da pita za šverc cigara? Kasipoviću, da se u zakon uvede da je izdajnik svako ko me pita za ronhil. I za ikonu. I za Prointer. I za Farmalend. Ako me ko pita za kredit za decu on je i strani plaćenik”, drao se u slušalicu Baja sad već ljubičast u licu.

Mada je namera bila takva, okršaj sa novinarkama nije bacio u zapećak problem sa kiseonikom koji je i premijer Višković golim rukama nešto pre toga pokušao da prečisti.

I on ima svoj udes, osim što je predmet pošalica. Naime, njegov problem je što mu malo ko veruje, čak i kad papire pokazuje. Ipak, to ga ne sprečava da igra svoju ulogu možda i bolje od onog cara što je paradirao go.

U nedelji iza nas je zasedala i skupština od koje uglavnom imamo samo štetu. Direktnu- koliko nas košta, i indirektnu- koliko će nas lupiti po glavi to što su usvojili.

Ipak, dugoročno, najveća šteta je što nemamo mehanizam odbrane.

Oni koji se prse da bi da nas vode u borbu su proglasili ustanak koji je trajao cca sat i po. Poznata ikonografija, koračnice, barjaci i floskule, na bini kusi i repati, što će reći možda neko zrno žita među kukoljem.

Uzalud su potrošili još malo nade, energije i ideala što smo ostavili za “ne daj bože” koje je izgleda stiglo.

Milanka Kovačević