„Autokratija“ doslovno znači samovlašće…

Za tu vrstu vlasti takođe se upotrebljava termin „diktatura“.
Od najranijih oblika državnosti, pa sve do danas, „autokratija“ je bila najčešći oblik vladavine i to bez obzira da li se radilo o naslednoj vlasti ili o vlasti onih koji su uspeli da se nametnu kao spasitelji svojih naroda i nosioci nekih novih ideja!

Glavna karakteristika autokratskih režima je da sve političke odluke donosi samo „Veliki vođa“, ili vrlo uska grupa ljudi koja je oko njega.
Iako bi autokratija i demokratija trebalo da budu na suprotnim polovima raznih „kratija“, to nije tako! Jer se i autokratije često koriste „demokratskim“ metodama, kako bi se stvorio privid demokratskog odlučivanja. Organizuju se izbori na kojima bi narod tobože mogao da izrazi svoju volju. Međutum, beskompromisnom propagandom kojom se autokratija služi, svi oni koji iznose ideje suprotne Velikom vođi – postaju izdajnici i strani plaćenici! Tako, po pravilu se dešava da zbunjeni i hipniotisani „demos“ glasa baš za onakva rešenja koja su suprotna njihovim interesima i potrebama.

(Eksplozija autokratskih režima se dogodila u XX veku zahvaljujući podizanju tadašnjih, međusobno oštro suprotstavljenih ideologija na nivo nedodirljivih dogmi i dovođenjem na vlast Velikih vođa koji su brutalnom silom sprovodili isključivo svoju volju! Na taj način su Velike vođe nacional-socijalizma i marksizma uspevali da ostvare još čvršći stepen vlasti nego onaj koji su imali despoti iz naše prošlosti.
Danas se sve veći broj autokratskih režima švercuje kao demokratija!

Da bi to postigli, obezbeđuju sebi monopol nad sredstvima javnog informisanja. Raznim manipulacijama postaju vlasnici dnevnih glasila i televizijskih stanica. Neposlušne novinare otpuštaju sa posla a ostavljaju samo one koji su spremni da prave kompromis sa svojom savešću, pa prenose samo one „vesti“ koje će veličati vlast i Velikog vođu!

U tom masovnom ispiranju mozgova od naročite važnosti je televizija koja ima neverovatnu moć da reklamira i nameće isfabrikovanu istinu kao nešto što je jedini ispravan stav.

Reklamu, kakvu danas znamo, izmislio je jedan izuzetno dugovečni Amerikanac, Edvard Bernejz (Edward Bernays 1891 -1995). U knjizi „Propaganda“, objavljenoj 1924. godine razradio je do detalja sve moderne aspekte reklamiranja, kako proizvoda tako i ideja. Njegove ideje je vrlo uspešno koristio Gebels tokom nametanja nacističkih ideja nemačkom narodu. Tu veštinu su nastavili da usavršavaju i potonji političari kojima je bilo potrebno da na što stručniji način predstave javnosti svoje pogrešne ciljeve.

Zahvaljujući izuzetnim uspesima Gebelsove propagande, reklamiranje i indoktrinacija su postali najvažniji aspekt političkog delovanja!
Propaganda se najčešće usmerava na potpirivanje podsvesnih nezadovoljstava. „Targetiraju“ se one grupe koje iz bilo kojih razloga mogu da poveruju da su podređene, pa im se onda nude dobro smišljena obećanja, kojim se obezbeđuje politička podrška za njihov uspon na vlast i obstanak na vlasti. A u tom delovanju posebna pažnja se posvećuje indoktrinaciji mladih kroz odabir onakvih znanja koja će obezbediti njihovu buduću političku podršku!

U današnjim uslovima izuzetnog tehnološkog napretka koji nas je pretvorio u globalno selo, posao reklamiranja „poštenja i političkog integriteta“ je prepušten čitavim armijama blogera, influensera, lobista i konsultanata. Slično kao što su nekada, (pa čak i danas), sveštenici i propovednici otkrivali vernicima na čijoj strani je Bog ? tako današnji influenseri (i ostali muzikanti) ubeđuju kupce i glasače koja državnička ličnost će im obezbediti najsrećniju budućnost!

I eto apsurda, dok prava demokratija nije u stanju da funkcioniše, jer demos ne može da se složi oko svojih ciljeva – autokratija ostvaruje jednoumlje i ujedinjuje narod oko pogrešnih ciljeva.