Skupština je mrtva, nastavljamo dalje

Skupština je mrtva, nastavljamo dalje

U skladu sa najluđom noći koja se približava, iza nas je jedna suluda nedelja u kojoj smo pasivno posmatrali šta nam rade. Da su se ustručavali, nisu. Da smo gledali i ćutali, jesmo. Dakle, upali smo u kliše. Budući da smo već zemlja staraca, iz njega nećemo ni izaći…

 

Možda spadamo u jedinu naseobinu u kojoj je skupština umrla od bolesti papaka. Kada su se pojavila dva, umesto da je stavimo u karantin, amputiramo zaraženi deo i sačuvamo zdravo tkivo, mi smo hranili bolest koja je polako zauzimala telo. Došli smo do situacije da nam je Skupština na aparatima. Bolest je izgleda prelazna jer joj je čak i prva glava završila u bolnici.

Nakon što su je pred našim očima silovali, zakazana su dva mitinga na parkingu – mestu koje bolje nego bilo šta drugo opisuje našu situaciju. Parkirani, takoreći anestezirani, čekamo na bolje sutra dok se život dešava drugima. I Ruanda je uspela da lansirala satelit u svemir, dok smo mi smo jedva uspeli Tegeltiju da teleportujemo u Sarajevo. Doduše, s obzirom na kapacitet samog kadra, to i nije baš za potceniti.

Kad je miting već zakazan na prozaičnom mestu kao što je parking, trebalo mu je dodati nešto patosa, zaogrnuti ga nekim oreolom, pa se posegnulo za čašću. A ona je dremala u nekoj beogradskoj kanalizaciji, između dva sumnjiva posla sa tipovima mutne prošlosti.

Na prvi mig iz Banja Luke nisu žalili naših para, a bogami ni auta zavisnih preduzeća, pohitali su da sa govornice upute velike reči za male ljude. Što je najvažnije, pokazali su da nam čast leži daleko, da je prilično ofucana i, uz to, nepismena. Za jedan narod koji računa da je nebeski, prilično razočaravajuće.

Iako nas istorija uči da, kada likove iz podzemlja angažuju da brane svetinje i koriste velike reči, prvo proverimo gde nam je novčanik i ubrzano se evakuišemo, uvek se nađu oni sa kratkim pamćemjem (ili je možda kratka pamet u pitanju) koji će svemu dati privid masovnosti. Elem, javni servis je imao o čemu da trubi i svemu da da prizvuk opštenarodne podrške.

Uz to, kako reče jedan od govornika, sabrale su se tu najumnije glave koje imamo. U prvom redu jesu bili naši politički predvodnici, ali teško da bi u takmičenju u pameti daleko dobacili. Da je bacanje kamena s ramena u pitanju, druga bi pesma bila.

A pesma koju sada promovišu je da ovakvog uspeha i napretka nadaleko nema. Raste zaposlenost, BDP, investicije, entuzijazam, natalitet. Sve ide nagore ili možda na gore? Bilo kako bilo, ako je suditi po javnom servisu, ništa nam ne pada iako je zima. Očekivao bi čovek barem najavu ozbiljnijeg snega, ako ništa drugo.

U skladu sa tom direktivom je i škola mišljenja da treba u ljudima samo dobro videti. Za razliku od Biblije koja je pružala utehu sirotinji tako što im je garantovala kartu za raj u koji će pre kamila nego bogataš, SIPA se u vraćanju nevinosti protekle nedelje pokazala bolja od najveštijeg hirurga. Svi kandidati za ministre su prošli proveru, a mi dobili Vladu.

Šta bi se desilo da neki od njih nije bio presuđivan ne možemo ni da zamislimo jerbo takav se i ne bi kvalifkovao za trku za ministra. Tegeltija je mirne duše mogao da odahne. Sa takvim timom kriministara je speman i stići i uteći.

Što se strašnog mesta tiče, nema smisla da se guraju kad smo već pristali da se žrtvujemo i da na njemu postojimo mi.

Milanka Kovačević

PRAVDA-ISTINA

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *