U niskom letu…

Promenili smo mesec, ali ne i vreme. Iz maja u jun nas prate kiša i grmljavina, a bogami i isti likovi koji uglavnom pričaju Željkine konake. Sve neka opšta mesta i floskule. Nema čovek ništa konkretno da bi se uhvatio i rekao: “E, ovo je znak da smo krenuli nabolje”.

Da nam nije doznaka iz inostranstva, tačno bismo skapali. A ko nije otišao ili nema koga da mu šalje, diže mikrokredite. Oni jesu mikro, ali su im kamate makro, takoreći zelenaške. Ali, u zemlji blagostanja kakva je ova što je baja vodi, u očajanju se ne bira.
Pre toga se, dakako oslanjamo na sreću, pa iz kladionice očekujemo spas i bolji život. Jedino se ne uzdamo u znanje i veštine jer smo svesni da oni, čak i da ih imamo, ovde ne prolaze.
Nismo u stanju ni potoke da regulišemo da svake godine štetu ne prave, ali je baji lakše da gleda kud avioni lete nego da nešto konkretno uradi.
Zato se po spas preko granice u nedelji iza nas, zaputio prvi član Vlade.
“Ako je mogao njihov konte Mario Marko del Tintoreto naše medicinsko osoblje da zavodi i vara, najmanje što mogu da uradim je da im se osvetim. Jeste da nisam konte, al mogu da pogledam Udine” uzviknuo je naš prvi ministar koji se sa delegacijom obreo u Italiji.
“Oni naše medicinske sestre, a mi ćemo njihove investitore”, objašnjavao je Radovan koji bi, i da je u Rim krenuo, vratio kao Radovan, takva je to vrsta čoveka. I uzalud su mu objašnjavali da je ono sa Tintoretom bila fikcija, prvi ministar nije odstupao. “Ne vraćam se bez investitora”, bila je njegova poslednja poruka.

Za to vreme se baja u Banjaluci sastao sa koalicionim partnerima da im prenese utiske iz Rusije.

“Nema više zlata, oni Putinovi saradnici, teška ciganija. Naš narod misli da je tamo bajka, oni to idealizuju. A tamo tanko, da vam kažem, ni da jedem nije bilo ništa. A čaj nisam smeo ni da okusim, za Lukašenka se još ništa ne zna”, objašnjavao je šapatom. “Nikad ne znaš ko te i odakle snima. Jednom su me nasankali, više neće”, odlučan je bio baja.

A Željka, bolećiva kakvom je bog dao, žalila je za majkom poginulih boraca. “Majku nikada nećemo zaboraviti, posebno kada nam zatreba zbog rejtinga. I borce isto tako upotrebimo kad god nam je zgodno u tome nema ničega lošeg jerbo ih, da nam ne koriste, niko ne bi ni pominjao”, objasnila je ona.
A da nije sve tužno pokazao nam je susret dva ministra – dve intelektualne i političke gromade.
“Sastali se Nenad Nešić i Ramo Isak : Strožije kažnjavati nesavesne vozače”, kraj vica, pardon, naslova.

Nenada znamo a ovaj Ramo je izgleda njegov pandan u Federaciji. Za ministra unutrašnjih poslova ga je preporučilo to što je dva puta osuđivan zbog pretnji i nasilja – žrtvu je pištoljem udarao u glavu.

Ako, za ministra policije i treba da dođe neko sa dosijeom.

Nije ovo Holandija ili neke tamo Švedske gde se za male greške daju ostavke. Ovde se gleda opasnosti u oči, na važna mesta imenujemo kriminalce i likove sa kratkim vratom i još kraćim fitiljem, pa da vidiš tog napretka. Ako ko preživi, pričaće.

A da u Federaciji ovaj Ramo nije usamljeni lik potvrđuje i njegov sin koji je javnosti poznat kao kralj šiše, što će reći nargila master.
Mada ima tek 27 godina već je bio i poslanik i ministar a u nedelji iza nas je predložen i za potpredsednika Parlamenta Federacije. On se ne može opisati, to prosto morate videti. Za njega je čuo i region. Skrenuo je pažnju svojim nekonvencionalnim razmišljanjem i čudnom uzrečicom “onaj ze” zbog koje je bio predmet pošalica.
Ovde se takvi nebrušeni, da ne kažemo sirovi biseri traže. Ako ga ko neće pa tu je tata koji sada umesto pištolja može da koristi policiju. I ko će da ga kazni za to?
Pa čak, evo, i da ga neko kazni, zar to ne može da se izbriše? I dosije čist a od ministra, kako je krenulo, sutra može biti predsednik. A zašto ne i sultan? Na kraju, kad sve saberemo i oduzmemo, ka tome se ide. Neko će biti knez, neko konte, neko sultan. Samo je važno da ne nestane onih koji će im verno služiti.

Milanka Kovačević