Vraćaj se u Bosnu…
MU ponedeljak se zavetovao da će da se osamostali. Već u petak mu je tata rekao da ima planove za ceo život i da ne računa na njega, da će mu dati nešto para i da se vrati majci, u Bosnu. Tako se završila epizoda osamostaljenja malog Baje čije ćemo snimanje tek platiti.
Ako ste mislili da ćemo završiti sa proslavama i prionuti na rad, prerano ste se poradovali. Sa radom se može malo i pričekati. Uostalom, ako nam para zafali, imamo mi kod koga da se zadužimo i imamo još šta da prodamo. Ova godina će biti godina slavlja, rekao je onaj koji sve određuje i daje takt društvu.
“Udri brigu na veselje, narode moj!”, uzviknuo je on koji ne bi da bude kralj Ibi nego samo glavni Baja jerbo, za razliku od Ibija koji bi polovan menjao za nov, Baji je ovaj polovan narod potaman. Niti se bune, niti šta traže. Nagodni nekako, čak se i smeju i aplaudiraju kad ih psuje ili im šta pripreti.
A da je polovan, pokazuje statistika. Taman nas je pola od onoga što je trebalo biti. Neki su (prerano) promenili svetom, neki se odselili, a najviše ih je pobeglo iz ovog besmisla ostavljajući nas da sami rešavamo probleme. Pošto nam se mozak mahom odlio, sa teškoćama se ne suočavamo dok nas ne nokautiraju.
I bas kad su se svi pred kamerama zagrejali, raspričali o otcepljenju, usledio je hladan tuš iz Beograda.
“Jesi li ti, čoveče, normalan? Šta mi radiš sad, u ovom trenutku? Moram da popravljam rejting, da brinem Novakovu brigu, grdim Australijsku vladu. A digli mi se i ovi ekolozi protiv Rio Tinta, blokiraju puteve, moram i u Priboj da smirujem ove policajce, kao da su tvoji. Samo mi je još falilo da mi se ti navališ na grbaču”, ljutio se Bajin Baja.
Jerbo, ako niste znali, iznad svakog Baje stoji neki Baja kome ovaj prvi dođe kao neki bicikl. “Da se baš ne osramotiš, možemo opet odigrati onu scenu u kojoj te ja nešto zamolim, a ti ćeš kao da razmisliš. Igrali smo je sto puta valjda si naučio tekst. Nemoj da pogrešiš pošto nemam vremena sto puta da ponavljam”, popovao je Baji manjem od semena bukve jerbo se mak mnogo ne gaji sa ove strane Drine pa bi poređenje sa njim bilo neadekvatno.
Potom je mali Baja iz Beograda direktno aterirao u studio RTRS-a kako bi pred kamerama rekao da će se sa igračkama iz skupštine konsultovati i da će sve vratiti na svoje mesto i praviti se da ništa nije bilo. Na pitanje novinarke da li oseća odgovornost, kao iz topa je odgovorio: Ne!
I čudili bismo se da je drugačije. Sve je radio u najboljem interesu za sebe. Sad, razumljivo je to što ne želi da prizna da nam se interesi odavno razilaze jer on brani svoje bogatstvo, a mi se branimo od siromaštva. Ipak, kao i svaki veliki problem koji ne rešavamo, i ovaj prerasta u kamen oko vrata.
U međuvremenu, pošto je rekao da će napustiti majku, a staratelja najstrašnije ocrnio, da ne kažemo ispsovao, evropski centar za socijalni rad je obustavio pomoć.
Prekaljenog pelovana pod šatrom pogodilo je to direktno u pleksus, ali je ostao na nogama. “Nije strašno, imam ja šta da prodam”, razmišljao je u sebi. Ipak, vremena su se promenila. Dah vetra na Balkanu se pretvorio u zadah, pa stvari ne idu tako glatko kao sa Telekomom.
“Zar je važno da li smo mi vlasnici ili Srbija. Isto je jel’ moje ili mog brata. Doduše, ja konkretno brata nemam. Ali imam kuma koji mi je kao brat Mile. I sve što moj brat ima je moje počev od zgrade u koju bismo da smestimo ove iz indirektnih poreza”, kuražio se Baja pred ogledalom.
Ipak, nepoverenje u sve što (nam) rade raste, pa je kao bomba je odjeknula najava da će HET prodavati akcije.
Svi su to protumačili kao tihu privatizaciju i već videli Elektroprivredu Srbije kao novog vlasnika. Da je Baja nekadašnji, odmah bi poklopio sve koji gunđaju: “A šta tebi Srbija smeta? Jel to imaš nešto protiv da braća kupe hidrocentralu? Iz kog zapadnog izvora piješ, pa nam podrivaš, zamalo ne rekoh, bratstvo i jedinstvo?”
Ali, pošto su , kao što rekosmo, vremena druga, spalo je na rukovodioce HET-a da vade kestenje iz vatre.
“HET nećemo mnogo prodati, samo malo, tek da izgradimo HE Dabar. jeste da je ona još pre dve-tri godine trebala da bude na mreži, ali mi volimo da taj proces traje, pošto nas dosta učestvuje. Onda je uživanje veće. I sve će ostati u kući”, ubeđivao je prvi čovek ove firme dok je podrška- Čoma i ekipa, mudro klimala glavama.
“Elektroprivreda je spremila pare za akcije. A kad nema para, tu su Kinezi da daju kredit. Oni što pitaju kako ćemo vraćati su klasični opstruktori naše svetle budućnosti. Kinezi će, prosto uzeti nešto u vlasništvu države”, odgovorio je Mišeljić pesimistima i kritizerima.
Istovremeno je utešio zabrinute da će nam, da bi nadoknadili uloženo, Kinezi možda uzeti Baju- najvrednije što imamo.
“Ne brinite, Baju nam nikada neće oteti. Nije Baja u vlasništvu republike. Obrnuto je. On poseduje republiku”, iz Trebinja je, putem malih ekrana, uteha poslata u sve domove u RS.
A iz javnih kuća, pardon, servisa, je stigla i blagovest da nezadrživo nastavljamo ekonomski da rastemo i u ovoj godini. Rast je toliki da je ceo svet u strahu šta će da se desi kad taj balon pukne.
Milanka Kovačević
