Obveznice smo utopili…

Kupili su ih neki po belom svetu koji u nas, tvrdi premijer, veruju više nego što mi verujemo u sebe. A posebno u njih. Što bi ih možda i uvredilo da nemaju osećaj superiornosti. Jer, onaj ko je uspeo da nađe kupca za faličnu robu ili je znanje pekao na pijaci ili je nadčovek. Pošto je prvo opštepoznata stvar, sigurni smo da će nas prodati po najboljoj ceni. Onda kada za to dođe vreme.

Burna je nedelja iza nas. Staratelji su uspeli da nas, mada falične, zahvaljujući svojim sposobnostima, ponude na londonskoj pijaci.

“Hvala im što su nas pustili, mada smo im sve platili”, rekao je prvi među ministrima koji je lično učestvovao u podvođenju naših obveznica stranim finansijerima. Objasnio je da se bune samo oni što nemaju pojma. Jerbo su investicije i proizvodnja potpuno prevaziđene stvari.

“Zar treba da pravimo neke fabrike, da se naši ljudi muče i rade. Ko je želeo da radi, već je otišao odavde. Mi smo skloniji da ljude dovedemo u stanje hibernacije. Ne mrdaju, ne bune se, ne rade, samo čekaju da im pomalo kapnemo iz budžeta. A kad ne rade, kako da kapne ako nema kredita? Čuo sam da je neko rekao da nije san u pitanju nego koma, što ja demantujem. Njima je krivo što smo uspeli da nađemo pare i zakrpimo budžet, da nam promaja kroz rupe ne budi ljude”, obrazložio je mudri premijer.

Da je kredit sjajna stvar redom su objašnjavali svi koji bez Baje ništa ne bi značili uključujući i one čije je mišljenje nekad imalo vrednost, a danas su prosto Čavić.

A kad je već lova u najavi, logično je da se sve proslavi žurkom i to sa najvećom zvezdom na ovim prostorima. Zato smo na proslavu Dana najvećeg grada pozvali Vučića. A kad je već gost tu, red je da se i daruje. Pošto se dobro poznaju i pokloni su adekvatni. Dok ne stigne titula počasnog kralja, uvažena prva zvanica će morati da se zadovolji onim što imamo- skromnim zvanjem počasnog građanina.

Polaskan, brže-bolje je uzvratio onim što svaki nevoljnik traži- milostinjom. Zakrpiće neke opštine, reče. Neke su mu posebno važne. Napraviće put ovde, aerodrom onde, kako to već superiorni rade. Nije baš da on nema rupe u svom budžetu i svojoj kući, ali prosto voli da glumi velikog tatu, i nad Bajom da bude Baja.

Žurka je obećavala, razmenjeni su pokloni, muzika je bila dobra, raspoloženje na nivou, sve dok mladi gradonačelnik nije uhvaćen sa bubicom na reveru. Za razliku od stare garde koja se dogovara u četiri oka, a u javnost izađe sa uvežbanim monologom, mlade snage su više za rijaliti pristup, sklonije strimingu.

Bio je to povod da se oglasi frau Željka sa: “Ju, ju, ju, živ me sram pojede, slatki moji. Dvaput mi je Mile mirišljavu so pod nos stavljao. Još se nisam povratila od šoka. Pa zar bubicu pred predsednika, crni cine. Zar da nas tako osramotiš?”, vajkala se predsednica danima posle.

I dok se pomenutim incidentom naslađivala još koja dežurna zunzara naše političke scene, opozicija je pokazala zašto vlast može da bude potpuno spokojna.

Kao u lošem crtanom, otužni likovi su se skupili da se dogovore kako da postanu pozicija. Ni kafu nisu stigli da popiju, a već su se posvađali oko funkcija koje ne mogu da osvoje sve i da nije glasačka mašina na delu.

A da bi potpuno nesposobno izgledali u očima onog najsiromašnijeg dela stanovništva potrudio se Baja koji je nedelju začinio sa 80 maraka za penzionere i 100 za borce bez zaposlenja.

Bog je za 7 dana stvorio svet, Isus pretvarao vodu u vino, a Baja je, uz pomoć koalicionih prijatelja, sasluženje opozicije, i potporu javnog servisa, zaduženje pretvorio u uspeh.

Sve je kapituliralo pred crkavicom koja je obećana.

Milanka Kovačević