Zaglavljeni u prošlosti…

Umesto da razmišljamo o standardu i (ne)kvalitetu svakodnevnog života, mediji su i u nedelji iza nas prenosili ko je šta rekao, kako je Željka odgovorila ovome a Nenad onome. Nema tog poraza koji oni neće predstaviti kao svoju pobedu u zaštiti onog što predstavljaju našim interesom. Rezultat je da smo zaglavljeni u prošlosti i sve dalje od normalnog sveta.
Prvi poslodavac je prošle nedelje tvitnuo nešto o kraduckanju koje se pretvara u otimačinu. Otprilike je konstatovao da se nekada kralo kašičicom, pa lopatom, pa bagerom, da bi došli do faze u kojoj će se koristiti još neka teža mehanizacija, nije baš siguran koja.
Za to vreme tužilaštvo i sudovi “snom mrtvijem spavaju”, bave se sitnim kriminalom, što je u ostalom u skladu sa ulogom koju su im namenili režiseri.
“Vaše je samo da nosite fascikle i izgledate da ste u poslu”, rekao je direktor filma te zagarantovao veliku platu ako dobro odglume noja.
Policija je, dočim, glavom, srcem i svom snagom u podzemlju ako je verovati medijima u Crnoj Gori. Naši javni servisi se, dakako, tom temom ne bave jerbo je direktiva da nam se zastavama pred očima maše dok nam ruke u džep zavlače.

Balkanski svet je mali a kriminal uvezan, pa se u crnogorskim medijima moglo čuti da je glavna zvezda Skaj aplikacije direktor policije RS i da to Kajganić zna.

Naravno, glavni tužilac je sedmicu posvetio pripremama za farbanje jaja, prosto nije imao vremena da se bavi svojim poslom. Pa ni da objasni o čemu se radi i da li je tužilaštvo utvrdilo da li je direktor na nebu ili čvrsto na zemlji.
Baja se, dočim, zaglavio u blatu. Farbanje je prepustio drugima i posvetio se misiji kontrole procesa u Srbiji. Kao što znate, tamo se menja Vlada, tačnije, iz bubnja direktno za uši se izvlače neka poznata i neka nova lica čiji je zajednički imenitelj da su radi da posluže.
“Pokvareno je to sve. Čim okreneš leđa, neko ti smesti. Ne bih da mi ono u Remeti poremete. Ni na drugim, mnogo važnijim galensima, pardon, mestima. Stalno ih moram držati na oku i podsećati da sam tu. Sreća pa me ima, ne mogu da me ne primete, mada sam malo otanjio. Sve vreme bio više gladan nego sit. Ne smem Vučića sa oka da skinem a on sve neke kamere oko sebe, pa se hvali – ma ne da bože naporno.
Na kraju nas potrpao u neki autobus bez krova a hladan neki vetar, skroz me produvalo. Noge nisam osećao. Sreća pa se zaglavismo u blatu, obilazili stadion u Surčinu. Posle su oni zlobnici rekli da smo bili preteški a ja se osušio tek uveče stigao da se najedem. Nego, tu je bio Piksi, pametan čovek, pa objasnio da smo mi na vrhu u redu, teški su ovi dole, svoj život dajemo da ih vodimo i svoje živce trošimo a oni opet probleme prave. Teret oko vrata pa to ti je”, žalio se baja sam sebi na kraju dana.

Nije mu teško palo ni to što je pompezno najavljivani sabor otkazan.

“Opet ćemo ga vaskrsnuti kad nam zatreba. Nama sabor služi kao cirkus. Kad vidimo da se narod bavi nečim što ne želimo, odmah zamašemo saborom ili nekom zastavom, čisto da skrenemo pažnju. Nije baš kao da treba posebno da se trudimo. Ljudi su ovde odavno digli ruke od menjanja sistema. Ćute i gutaju sve što im priredimo. Ne bojim se da se tu nešto može promeniti”, reče baja opušteno izuvajući cipele.
A ljudi, prepušteni sami sebi, gledaju kako da organizuju život. Svako spram svojih mogućnosti i afiniteta. Oni skloni kvarenju su uplovili u kriminal i(li) politiku. Drugi, siti nepravde i siromaštva su otišli u inostranstvo ili su tamo povremeno, da dopune budžet. Odustali su od svojih prava i Prvi maj sveli na praznik roštilja.
Najgore prolaze oni koji ne žele da idu niti imaju koga da im pomaže spolja. Ubeđeni da je greška u njima ne uviđaju da plaćaju državu koja radi protiv njih. U tome im je protekla ne samo poslednja nedelja, nego i veći deo života.

Milanka Kovačević