„U ime svih nas iz 50 i neke, za zakletvu Titu, ja spev’o sam stih..Ne spominjem prošlost ni bitke daleke, jer rođen sam tek posle njih…Sumnjaju neki da nosi nas pogrešan tok…“

Dragi Tito, evo danas je ponovo Dan mladosti…Samo da znaš, danas nema ni parade ni štafete. Danas, umesto u svečanim špalirima, omladina se okuplja na Trgu Krajine u Banja Luci, da pruži podršku jednom hrabrom roditelju koji pokušava naći pravdu za svoje ubijeno dete. Mislim da je najapsurdnije to što je danas 25. maj 2018, a mi živimo, boga mi, k’o da je 25. maj 1948., zemlja nam je uništena, pruge nam ne valjaju, ganjamo se sa Nemcima da nam daju nešto kredita da sredimo zemlju, isto k’o ti posle rata. Oni koji ne mogu da čekaju te nemačke kredite, otišli su Švabi na noge, da nadniče za njega, da mu povećaju bruto nacionalni dohodak, jer ovde se, Tito dragi, nema od čega živeti.

Nisam se ja rodila 50 i neke, niti 60 i neke (ono kad je natalitet naglo porastao zbog tvojih radnih akcija), nit’ mi je stari gradio prugu Brčko-Banovići, nit’ sam se rodila 70 i neke dok je još tvoj uticaj stvarao privid da ovde stvarno Bog pomaže. Ja sam se rodila 80 i neke, kad si ti već uveliko tražio pozajmicu od Svetog Petra, da platiš servisiranje za Plavi voz. Samo da znaš, dragi Tito, ovde vozovi više ne saobraćaju. Tvoj Plavi je zarđao davnih dana. Pruge su još uvek onakve kakve si nam i ostavio. Mašine u fabrikama, takođe. Kažu ljudi da je u tvoje vreme sve bilo kako treba, pa ništa ne diraju, da ne bi, valjda, nešto sjebali…Nismo mogli otplatiti one rate kredita što ti nisi stigao da platiš, pa smo morali tražiti nove pozajmice, tako da će nam se i pra pra pra unuci roditi kao dužnici.

Samo da znaš, dragi Tito, skoro pa da nismo više Nesvrstani. Daa, daaa…kandidati smo za sve i svašta, od Evropske unije do Nato-a. Zamisli to, kandidati, eejj…

Hrvatska je uspela ući u Evropsku uniju, Slovenija je za nas već odavno Zapad, crnogorci su primljeni u NATO, jedino smo mi i nesrećni bosanci i makedonci ostali zemlje trećeg sveta. Jedini nam je napredak, dragi Josipe, to što sad svi govorimo po pet stranih jezika. Nisi znao? O, da. Sad je svaka tvoja republika država za sebe, i svako ima svoj jezik, pa se samo utrkujemo ko će smisliti besmisleniju reč, samo da bi se što više razlikovali od onog zajedničkog, kojim smo svi govorili. Znači, raspadom tvoje Juge, svi mi postadosmo poliglote. Crnogorci su otišli čak dotle da su u svoj pravopis hteli da uvedu ono englesko “ the“, pa im se, eno, nesretni Njegoš još uvek okreće u grobu zbog toga, sav se Lovćen trese. Samo po nekad, noću, čuju se leleci iz Njegoševog mauzoleja, otprilike nešto kao: “ The kugo ljudska, da te the bog ubije…A ja the što ću, the sa kime ću…“

Na beloj smo šengenskoj listi, možemo putovati bez viza, skoro isto k’o sa tvojim crvenim pasošem. Možemo putovati, ako imamo para za putovanje…a nemamo, bogami…Naša su ti putovanja, uglavnom, u jednom smeru, do Štutgarta, Minhena, Stokholma, Ljubljane, Beča ili bilo gde na zapadu gde treba građevinaca, lekara, medicinskih sestara, inžinjera i svih ostalih školovanih kadrova, kojima si ti, dragi Tito, obezbedio da se džaba školuju, al’ im nisi napomenuo da će ovde džaba i da rade…

Zato odoše kod Švabe, Danca, Šveđanina, Amerikanca, da im pokažu kako to profesor geografije meša malter. Na kraju će ovde ostati samo oni sa kupljenim diplomama, pa će nas lečiti lekari koji ne znaju ni pritisak da izmere.

Nama je odavno stigla demokratija, još onomad kad smo tvog dragog Slobu oterali, prvo u Hag, pa onda gore kod tebe, da nam se zajedno smejete. Pa, božiji čoveče, mi ne znamo ni izbore da pokrademo kako treba.

Nema više Golog otoka, al’ nam zato sad zatvori imaju luksuzni deo, za ove opasne kriminalce. I zamisli, dragi Josipe, oni ne da ne pričaju protiv vlasti, nego čak blisko sarađuju sa njom, a ovi ih, za uzvrat, strpaju u luksuzno krilo zatvora, nema tucanja kamena, nema batina, nema ispiranja mozga, k’o u tvoje vreme.

Danas ti, dragi moj, kriminalci pišu knjige, kažu, ne mogu podići macolu zbog bola u desnoj podlaktici izazvanog reumatskim promenama zarađenim na utovaru brodova…Kokainom, naravno…Po nekad samo, saviju tu desnu podlakticu, a šaku leve ruke pritisnu na unutrašnju stranu lakta i podignu je visoko…Kažu, to im je uslovni refleks…

Moram još ovo da ti kažem…Negde tamo, 1989. ili 1990.te, dok sam ja još išla u vrtić, svake godine smo za Dan mladosti išli do najbližeg tvog spomenika i nosili cveće. Te poslednje godine pre nego što ću krenuti u školu, 25og maja, vaspitačica je kasnila na posao… Ja sam organizovala svu decu iz grupe da nacrtamo cveće na papiru, pa kad dođe vaspitačica da odnesemo drugu Titu, da se ne obrukamo, da ne bude da smo zaboravili…I sad me prsti bole od seckanja cvetića sa hamer papira…Vaspitačica je stigla posle sat vremena, pa kad je videla šta smo uradili i sa kojim ciljem, odlučila je da kazni kolovođu, to jest mene…Tako sam ti ja, dragi Tito, bila jedna od prvih žrtava tranzicije…1990te sam krenula u školu, i jako se radovala pionirskoj zakletvi, kapi i marami…Od toga nije bilo ništa, jer je moja generacija prva koja nije polagala pionirsku zakletvu. Mi smo ti bili nekakvi „Poletarci“ a ne „Pioniri“, umesto pesama „Druže Tito mi ti se kunemo“ i sličnih, moja generacija je pevala Balaševićevu „Samo da rata ne bude „…Najebala sam ja još nekoliko puta zbog te njihove demokratije, ali o tome ću ti pisati sledeći put…

Sve u svemu, dragi Tito,na nas se ne može računati…Uništili su nas rat, sankcije, ova šugava tranzicija koja nikad da se završi (daj da se integrišemo, pa makar u sami pakao, samo da ne slušam više o toj tranziciji). Malo si i ti tu imao udela, jer si pustio da nam polako pristižu tekovine zapada, pa danas imamo Fejsbuk, Instagram, Tviter, selfi, starlete, rijalitije, Nevladine organizacije koje plaćaju stranci da potkopavaju svoju državu i narod i blate nas gde god stignu. Ima jedan mali, umislio da je ti, pa pokupio sve vrhovne funkcije i zamišlja da je Bog.

P.S. Jovanku smo držali na stend-baju svo vreme dok je boravila kod nas. Ali,verovatno ti je već sve ispričala… Valjda ste se, konačno, pomirili tamo gore…Eto, to je jedino gde smo nastavili tvoj put…

Čola i Balašević su ti dobro. Obojica su se ofucali, ali i dalje su neprevaziđeni. Ne zaklinju se više nikome.

Veštica bez metle