Kiš od države…
Nekada nam je Afrika bila sinonim za zaostalost i svakojake čudne prakse u društvenom životu. Da nije do kontinenta nego do ljudi pokazali smo sopstvenim primerom. I dok smo kolektivno postali predmet pošalice jer kažu da smo piš od države, selektivni sluh čuje da smo kiš od države, što bi na mađarskom značilo mali. A to naša sujeta već može da podnese. “Možda jesmo mala, ali se i Rusi i Ameri samo nama bave”, poentirao bi prosečni stanovnik ovih prostora.
U sedmici iza nas etablirali smo se kao regionalni vic. Ono što je počelo kao potencijalno ukradena pa poklonjena ikona, nastavilo se kao od Rusa vraćena, pa ambasadorski prokrijumčarena ikona. Prvo su rekli da je svetinja prve porodice, a potom da je relikvija neke anonimne banjalučke familije.
U minimiziranje vrednosti same ikone uključio se i Kusovac, laicima sinonim za kvalitet u toj profesiji, i totalno devalvirao i sebe i struku. Ukratko je obrazložio da takvih ikona ima na hiljade, da su se serijski proizvodile i pre otkrića serijske proizvodnje i svojim prmerom pokazao da se ovde svašta može reći i ostati živ. Takoreći, koga je Kusovac procenio kao original, taj se nema kud pojavljivati kod Sotbija jerbo je velika verovatnoća da je falsifikat.
Stidljivo, tačnije mlako i neubedljivo su se oglasile perjanice države i stranke, što mu kod nas dođe na isto. Pokušali su da skrenu pažnju na značaj posete i na to da je Lavrovljevom srcu bliža Srpska od Federacije, ali uzalud. I Lavrovu je muka pri pomisli na tu posetu, Jedva je čekao da se ratosilja poklona sa falinkom i sve veze sa tim prekine.
Ovaj put su carevu golotinju videli čak i zaslepljeni, pa je za sada jedina satisfakcija razumnih to što apologete, za pozicije i beneficije koje idu uz to, moraju da slede direktivu i javno se blamiraju pričajući o divnim bojama i neponovljivoj tkanini careve odežde. Ko je čitao bajke, jasno mu je kako stvari stoje.
Prošle nedelje se svet iščuđavao nad vešću da je u Zimbabveu čak 10 hiljada ljudi dobijalo plate, a da uopšte nisu išli na posao. Ono što je nas frapiralo je da je to otkriveno zato što je u zemlju uveden sistem biometrijske registracije.
Rekoh, svet se iščuđavao, a mi smo se smejali. Na 16 miliona stanovnika samo 1o hiljada lažno zaposlenih?! Kakvi amateri! Pa, mi toliko imamo na manje od milion. Sva javna preduzeća, ustanove, instituti, agencije. Toliko prostora da se na budžet nasloni još pijavica. Samo, nismo mi Zimbabve da dozvolimo biometrijsku registraciju. Čim nam nešto zazvuči transparentno i nagovesti uvođenje reda, odmah potegnemo nacionalni interes, proglasimo za napad na RS, Dejton ili, u najmanju ruku, nešto što se kosi sa našim religijskim uverenjem. I na tom talasu apologete jašu decenijama.
Prošla sedmica će ostati upamćena i po početku vakcinacije protiv korone. Vakcinisao se Bajden, ali I Kon. Kod nas se niko nije vakcinisao jerbo mi ni za vakcine protiv sezonskog giripa para nemamo.
Iz Srbije su rekli da, ako oni budu imali viška, nešto će odvojiti i za sirote preko Drine.
A u Federaciji se zapodela priča o sastavu istih i da li su prihvatljive sa aspekta religije.
Elem, i korona je pokazala da smo neopterećeni obrazovanjem, pa čak i onim elementarnim. A otkrila je da se prema zajedničkoj imovini, kasi i prirodnim bogatstvima ponašamo kao da su tuđa, da ne kažemo pozajmljena iz Zimbabvea.
Eto, čuli smo da samo grad Banjaluka ima preko 5o službenih automobila. Da državne institucije mogu da se smeste samo u zgrade koje napravi prvi kum. U protivnom, legenda kaže, institucija može da propadne. Kao i da samo kum može da gradi tamo gde je bio park za sve. Jer, šta je ceo svet, u konkretnom slučaju banjalučki, u odnosu na jednog kuma.
Ali, ne bunimo se mi. Naprotiv. Volimo kad plaćamo nekog ko se razbacuje sa našim parama i još nas pri tom šikanira. Uživamo da trčimo za njim i moljakamo za neku sitnu uslugu. Jer je on jedan, a molilaca bezbroj. I nismo u stanju da se uzurpatora rešimo dok ne dosade i komšiji, takozvanom stranom faktoru.
Da nije kao što je bilo i da pozlata tamni pokazuju i nevolje u raju, što će reći, trzavice među koalicionim partnerima. U Doboju su se Đokićevi socijalisti toliko osilili da je čuvena poslanica Sanja morala da isuče tviter i da apeluje na prisebnost jer ona najbolje zna šta se dešava kad se opanak popapuči. Doduše, ko je Sanju poznavao, teško da može da je razmatra dalje od opanka.
A Doboj je samo paradigma za sva druga mesta u kojima se, kad vođa čopora ode na duži odmor, hijene krvnički bore oko plena. Što je tanji, to je sukob žešći.
Na kraju se oglasila i prva ćerka ogorčena licemerjem i bahatošću dojučerašnjih poniznih koji su molili za mrvice sa stola, a tata im naše, dakle tuđe, davao nesebično. Revoltirana je njihovom nezahvalnošću jer su bili povlašćeni. Za njih nije važio zakon niti je bilo pravila. Tata im svojom voljom davao sve. A sad ga napuštaju.
Što je nekako opšte mesto. U društvu derogiranih zakona pribegava se prirodnim, takoreći životinjskim. A jedan od primarnih je zakon jačeg.
Tata polako gubi snagu, a kumovi i prijatelji traže novog vođu. U toj potrazi smo ušli u zadnju nedelju ove koronarne godine.
Milanka Kovačević
