Srednji vek i naše lude…

“Ovi ljudi nisu normalni”, sigurno bi uzviknuo prosečan stanovnik planete da se suočio sa temama koje su nas ovih dana opsedale. Kraj januara smo dočekali u srednjovekovnoj atmosferi. Klanjali su se (u naše ime) predimenzioniranom pretku, razvlačili smo žrtve nasilja, razmatrali njihove emotivne statuse. Kao da nismo siti postojećih, u javni prostor su iskočili novi mladi likovi oslobođeni znanja i elementarne kulture. Skoro da nam je bilo krivo što smo drugi u Evropi po stepenu korupcije. Ukratko, i januar je pokazao da smo beznadežan slučaj.

Eho događaja iz Srbije je odjekivao dovde. Spomenik je bio prioritet zvaničnika, dok se na činjenicu da od vakcina ni traga ni glasa, niko nije osvrnuo. Izgleda da smo se priklonili Orbanovoj filozofiji koja kaže: prvo da vidimo kako će u Srbiji proći, pa ćemo onda i mi krenuti sa imunizacijom. Ako je za utehu, stiglo je nešto frižidera.

Dok nam ne udele vakcine, možemo da hladimo kruške jerbo su nam Rusi vratili pošiljku voća tvrdeći da ima truleži. Ministar Košarac je odgovornost svalio na prethodnika vajkajući se da će morati mnogo da radi da sve vrati na početne postavke i otišao kod krojača. Trulež, ako niste znali, zahteva odelo po meri sa maramicom u džepu, dakako. Tako se najlakše savlada.

A meru smo mizoginim aršinom, kako se to kod nas inače radi, uzimali vešticama. To su odvajkada vešte, dakle samosvesne, pametne i sposobne žene kojima ne treba dozvola da budu ravnopravna ljudska bića. Kao takve, meta su kukavcima koje, po pravilu, zla vremena podignu na društvenoj lestvici. Pošto ne mogu do njih, ono što mogu je da upregnu sistem da ih diskredituju ili, čak, eliminišu.

Jedan od tih opskurnih likova je i haški osuđenik Vojislav Šešelj koji nikada nije naučio osnovnu lekciju da lično iskustvo može da zavede. Već na prvi pogled je jasno da je teško pronaći osobu koja bi svojom voljom i bez debelog interesa konvertovanog u novac, delila vreme sa njim. Jasno je onda zašto prema ženama oseća animozitet i ne libi se da ga pokaže svaki put kad dobije priliku.

Da nismo u srednjem veku koji je lude, trbuhozborce i ostale nakaze smeštao u dvor, što je pandan televizijama sa nacionalnom frekvencijom, u javnom životu bi bio nepostojeći. Ovako ćemo ga na, po nas nesrećim kanalima, trpeti do renesanse, ako se ovde ikada vratimo sebi.

Tavoreći u prohujalim vremenima, čekamo vetrove promene koje bi trebala, po logici stvari, opozicija da udahne. Ali, avaj!

Anahrona opozicija je prošle nedelje forsirala priču o Dodikovom nožu u Vučićevim leđima koja nije bila ukusna ni kada je bila taze. Kao da ne znamo da Dodik ne napada dok nije siguran da je suparnik mrtav.

A njegova jedina briga je kako da amortizuje štetu od ikone i da mu se opet dive umesto da se podsmevaju. Ukratko, da umesto klovna opet postane Baja.

Zato je našao mlade vedete da mu svojom ludošću relativizuju gafove koji su u regionalnoj javnosti od njega napravili karikaturu.

I, zaista, nisu ga izneverili. Taman kad smo se ponadali da je Sanja endemični izliv zaslepljenosti vođom u javni prostor, eto novih vojnika.

Jednako zaslepljeni, oslobođeni znanja, pa i onih elementarnih, što će reći pravopisnih. Ako čekamo da spasenje donesu mladi, ovo definitivno nisu ti.

U sedmici iza nas je objavljeno da najviše piju stanovnici engleskog govornog područja i Skandinavci. Mi smo, sa 2o odsto onih koji su se napili barem jednom u prošloj godini, svetski prosek. Tako nam je izbijen i poslednji adut iz ruku.

Ostali smo bez opravdanja da smo se ovako blamirali samo zato što su nas opijali.

Istina je da smo trezni sebi dopustili ono što normalan čovek u pijanom stanju ne bi nikad.