Mi smo odlično…

“Dajte im rata i igara dok mi nađemo pare”, zvanična je politika naših prvaka koji ni u nedelji iza nas ne pominju otvaranje radnih mesta ili bilo kakav plan za žive.
Sva energija je usmerena da se ljudi zabave i zaplaše a mrtvi iskoriste.

“Pokrađen sam, braćo”, vikao je baja u javnosti i pozivao na jedinstvo dok je u tišini svojih odaja razmatrao gde je najunosnije da založi našu srebrninu jer poverioci kucaju na vrata. Da ih ne čujemo, baja je odvrnuo muziku do kraja.
Ni na javnom servisu prvog dana prošle nedelje ni jedne vesti iz ekonomije. Samo sport i zločini. A kako prvog, tako i narednih dana- pola tenis, pola oni otimaju a mi kao ne damo.
Od vesti iz privrede, najava da će popravljati ambijent. Višković se bacio na seču propisa- spreman je da aktivira giljotinu, a sve da bi nam uslovi bili bolji za poslovanje. Kao da do sada nismo videli koliko može.
Odavno od privrednog života imamo uglavnom raubovanje onog što smo nasledili jer smo malo šta izgradili. A i ono u šta krenemo, uglavnom se kilavo porađa i na dugom je štapu.

Ali, ako i nema za šta pas da se ujede, prostor za reket mora da se oslobodi.

Pa je Banjaluka dobila, bar na godinu dana, ATP turnir.
Nema građanina koji time nije zadovoljan, izveštavali su javni servisi i njihovi sateliti.
“Šta će nam milioni spram uživanja? Ne treba nam ni hleb, važno je da bude za igara”, poručivali su u anketama. Hiljade ljudi van sebe od sreće je pohrlilo na turnir.
Sad, da li su srećni zbog događaja ili zato što su na tabletama, potpuno je opravdana dilema. Logika je da samo nekoga na sedativima možete ubediti da je u ovom trenutku korisno u terene ulupati ono što svi stanovnici Trebinja i Ljubinja, na prostoru od preko hiljadu kvadratnih kilometara, potroše za celu godinu.
“Ja, lijepa vakta za onog ko obraza nema”, opet bi rekao Meša. A možda su kod nas uvek takva vremena. I opet bi Nušić imao razloga da napiše “Pogreb dva raba” jerbo je smrt jedne babe okupila glavare sa obe strane Drine.

I Vučić je očajan kao i baja. Nevolja ih je spojila, pa se prošle nedelje takoreći nisu razdvajali. Ako gubiš, moraš da glumiš da ti odlično ide.
Družili su se i na sahrani i na vojnoj vežbi, pa na kraju na parastosu na kome su žrtve logora u Jasenovcu bile u drugom planu.
Zna se ko je glavni baja. Doduše, bajica, kad dođe baja iz Beograda. Tako su ove dve baje iskoristile Donju Gradinu da ostanu gornji.
Govorili su kao raspuštena deca kojoj staratelji (tačnije mi), rekao bi Duško Radović, sem para, nisu mogli ništa dati.
Ukoliko ste posebno skloni mazohizmu, a propustili ste neki bajin govor, tu je izvesni Milan, našli bi ste ga i u nekom od Nušićevih dela, koji se postarao da nikoga ne zaobiđu. Sve ih je uhvatio, u knjige sabrao i takve promovisao prošle nedelje u Beogradu. Našao je i još nekoliko likova sličnih sebi da to podastru svekolikoj javnosti.

Kao svi stariji narodi i mi uglavnom živimo u prošlosti, pričamo o parastosima i spomenicima. Ono što je važno za život nemamo kome da poverimo pošto su nam mladi mahom otišli.
Tako ćemo na kraju ostati i bez deteta koje bi nam otvorilo oči i reklo da je car, koji paradira pred nama, go.
Jer su nam decu nekad odvodili u vagonima, a sada smo ih mi sami strpali u autobuse da se poklone vođi, ne žrtvama.
Sve se ovde koristi za stvaranje atmosfere u kojoj ova vlast najbolje funkcioniše – straha i mržnje.
“Ne možemo ni sa kim. Moramo da se odvojimo da bismo bili slobodni”, bajin je moto na javi što jeste negde tačno – ako ste sami na svetu niti će ko da vam smeta, niti će ko da vam bilo šta kvari.
“Kome se ne sviđa ovako, može da ide”, poruka je koju smo bezbroj puta čuli, pa su mnogi i otišli. Sada su na tapetu LGBT, pa novinari, pa aktivisti.
Kad se reši svih koji mu sad smetaju, ne bojte se, doći ćete na red i vi.

Milanka Kovačević