Kad vidi od kakvih goveda je stvorio Jupitere, prosečnom građaninu preostaje da od sreće sedne i zaplače…

Moć naših vlastodržaca se ogleda u broju zakona koje nekažnjeno mogu da krše. Takva bahatost ne samo da se toleriše, nego se sa dubokom empatijom prihvata. Jer, “Bičuj me, Stojane” je kolektivna himna ovdašnjeg puka. Zato, ti narodni poslaniče ili imenovani ministre, opušteno nastavi da gaziš, jerbo si preko leševa i došao. Pravila su pisana za obične. Nedelja iza nas nam je pokazala da od države imamo samo privid.

Naše društveno telo je u prošloj sedmici i doslovno zatresla korona. Počelo je malom temperaturom koju je izazvala “Srebrna malina” i 10,5 miliona naših para koje su dali za respiratore i to pogrešne. Promptno su reagovale institucije koje su nadležnost shvatile kao lopticu za dobacivanje. Stavile su rakijsku “ne znam ja ništa” oblogu da anesteziraju nezadovoljstvo. I baš kad je sluđeno telo počelo da tone u blaženi san zaborava, odjednom fras. Temperaturu je naglo podigla pevačica Slađa koja se pohvalila probranim društvom u kom se tog ponedeljka našla.

U prestoničkom Golf klubu se na rođendanskoj zabavi okupio društveni krem sastavljen od pevača, lekara, veterinara i pripadajućeg im ministra Košarca.

Vesela vokalna interpretatorka, očigledno nesvesna trenutka u kome obitava, izolacije, pandemije i ostalih trica i smrtnicima namenjenih kučina, razglasila je gradu i svetu kakvom je milošću sudbina nagradila i među kakve je veličine metnula. Izazvala je takav skandal da je i poslovično pospana policija reagovala.

Epilog je ekspresna smena za neke, dok je Košarac dobio ukor pred isključenje.

Kad su se strasti malo smirile, shvaćeno je da u RS od njega boljeg nema, odnosno da je Košarac takoreći ugaona cigla našeg kraljevstva. Ono što mi uspemo tek da naslutimo, glavni Baja artikuliše, pa je do kraja nedelje postalo jasno da ćemo dibidus propasti budemo li ostali bez takve ministarske veličine. Uostalom, sve one priče o njegovim zloupotrebama samo su zlobna urota iz federacije da oslabe milu nam republiku.

Da se sve prekrije maglom zaborava potom se potrudio Baja, pa je sa dodele isprošenih maski, zauzeo busiju u svojim medijima i cele nedelje komentarisao sve – od toga kada će Vlada da ukine ovo izvanredno stanje do toga da nam baš dobro ide u vreme pandemije, a da RS, dok je njega, ima da bude isto toliko jaka koliko je i do sada bila. “Neće nama neko drugi da bira boje za naše zakrpe”, podviknuo je on u svom izlaganju prekinutim samo aplauzom novinara javnog servisa.

I dok je Baja objašnjavao koje su namere Vlade, premijer je sklapao poljsku bolnicu. Šta ti je život. Tek mu se u zrelom dobu ostvarila detinja želja da uzme ključ i zavrtanj u ruke i navali na metalne šipke. Računaju da će šatru završiti dok ne počnu predizborna okupljanja.

Da ne treba nikada izgubiti nadu pokazuje i ugaoni kamen naše putne infrastrukture Nenad Nešić koji nije uspeo da izvesnog Božovića pretvori u ministra, ali ga je zato postavio za direktora do sebe. Za ministra za nadljudska prava će biti imenovan drugi Nešićev Božović, izvesni Lučić. Poznajući ovog putnog neimara i kalibar kadrova koje protežira, ljudska prava i slobode ovde će i dalje biti na čekanju.

Jer, kako onomad Baja nagovesti, ko nije u sistemu vlasti ovde će biti tretiran nešto između ovce za šišanje i divljači za odstrel.

Da država hoće da ih opelješi po prvi put osete i studenti nad kojima Institut za javno zdravstvo škljoca makazama. Da bi se vratili na fakultet trebaju im testovi, a dotična ustanova određuje cenu. Ako hoćeš da ideš izvan granica, može, ali ne pre nego što platiš najviše u regionu. Ne može, otuda, niko da nam kaže da ne znamo za prioritete. Studenti su nam dragi, ali su nam pare da kupimo kerozin za helikoptere potrebnije.

Budžetu je svoj doprinos dao prošle nedelje mnogi građanin koga su bez rukavica uhvatili na ulici. Ipak, znajući šta sve finansiramo i koga plaćamo da brine o našoj dobrobiti, teško će se naći taj pojedinac koji bi žalio za novcem koji je uplatio u zajedničku nam kasu.

Kad vidi od kakvih goveda je stvorio Jupitere, prosečnom građaninu preostaje da od sreće sedne i zaplače.

Milanka Kovačević