Ribo moja pređi na drugoga…

Desilo se i to. Žena je prošle nedelje u Banjaluci ugrizla psa, a veseli Radovan se verujemo grizao za jezik. Tek što je obećao da će Vlada iz sve snage razvijati ribarstvo, došlo je do velikog pomora ribe u Prnjavoru. Slično je prošao i ministar unutrašnjih dela. Samo što se pohvalio da je kriminal nikad manji, a unutrašnja situacija sjajna sa tendencijom da postane idealna, usledio je hladan tuš u vidu hapšenja inspektora koji su izgleda bili u tesnoj vezi sa najpoznatijim narko-klanom.

Sjajno se, skoro kao dotična grickalica pasa, zabavljala i vrhuška u ovonedeljnoj epizodi serijala “Imamo kost za svaku priliku”. Jeste da su od početka znali da od spajanja nema ništa, ali, zašto ljude ne zamajavati još malo?!

I ovako je jul, mnogi je zbog besparice kod kuće. Osim rijalitija i kladionica, realno, ništa ih ne diže. Dok ne počne korida, tu je Bajina ekipa spremna da nastavi ono što je veliki šef počeo.

Željka i portparol Radovan su u javnosti sinhrono jahali na talasu spajanja funkcija. Pokazali su da, ne samo što umeju da odgovore, nego su kadri i da se podsmehnu.

Ovaj put su bagatelisali pamet opozicije koja, za raziku od njih, nema intelektualni kapacitet da anticipira vizionarsku ideju velikog Baje.

Sa druge strane, perjanice SNSD-a su Bošnjacima priznale pamet i sposobnost da shvate šta je Baja hteo da kaže. Mana im je što su poslovično alergični na ljubav, pa će glasati protiv koitusa dve funkcije. I zato nam staju na put. Samo da nas jede.

Ako je za utehu, iste se stvari, da ne kažemo gluposti, dešavaju i njima. Svet nam se podmeva (dok smo po sebe najgori) gledajući kako protestujemo dok se hapsi počinilac krivičnog dela, pa makar bio i šef obaveštajne službe.

Jer, argument da se na slobodi šetaju veći kriminalci, ovde uvek prolazi. Kao i minimiziranje krivičnih dela. Falsifikovao si putne naloge (Slučaj Papović):“Ma, hajde, bogati. Svi to rade”. Zaposlio si celu rodbinu: “Svako bi svoga pomogao”. Namestio si tender: “Svi bi tako da ih zapadne”.

A kako smo krenuli, zapalo je ponavljače, prišipetlje i ministra za ljudska, a prvenstveno svoja prava, jerbo je i on čovek. Elem, narečeno luče Miloš je za pet meseci, na ime reprezentacije, potrošio nečiju godišnju platu sa sve porezima i doprinosima.

Doduše, ima i onih koji ne čekaju platu. Ispostavilo se da neki od njih rade u policiji.

Hapšenje inspektora uz optužbu da su sarađivali sa “škaljarcima” otvorilo je oči i onima koji su namerno žmurili još od spektakularne pljačke na auto-putu koju su izveli specijalci.

Ministar unutrašnji je netom pre toga rekao da su im rezultati rada sjajni, da bi se ispostavilo da je to sve kula od karata, a vetar je nakon žege počeo da duva.

Ipak, da bi se institucije provetrile, a atmosfera pročistila, nama treba jedna tropska oluja, ako ne i uragan.

Do tada ćemo da tihujemo uz javni javni servis koji će da nas bombarduje izveštajima o tome kao nam oni iz drugog entiteta podmeću nogu.

Oni treći, iz nesuđenog entiteta, sada su na našoj strani. Prošle nedelje ih je posetio i Milanović iz Hrvatske da ih obodri i prosvetli procenom da je BiH pretposlednja rupa na svirali.

Mora da je on iz poslednje došao, drugo logično objašnjenje ne postoji za opservaciju ovog poznavaoca šupljina.

Prava je misterija kako smo uopšte došli u situaciju da takvi likovi upravljaju našim svim. Čovek bi možda rekao da se takve stvari prosto dese, nađe se tako neki entuzijasta, volonter koji se poduzme za nešto iz čista mira.

Problem leži u činjenici što likovi koji jašu ne silaze. Pritom, ne samo što su nas doveli do prosjačkog štapa, nego ih za to bogovski i plaćamo.

Milanka Kovačević