Tužba, tužba, tužbica, služba, služba, službica…

DNEVNIK GLUPOSTI

A družba, družba, družbica. Partijska i vladajuća.
Svašta možeš naći u Bosni i Hercegovini, eto čak i litijum, samo pravdu ne možeš naći. Ali, zato nam je raskoš pretnji na historijski visokom nivou. Kad je sve istorijski, neka bude i to. Bitna je pretnja, argumenata iza nje nema. Valjda tako praktikujemo tu pravnu državu, odnosno kako je tumače oni zaštićeni vlašću i tenderima. Partija na vlasti, adekvatno prezime i eto tužbi ili pretnji tužbama da ni poštar ne može ne stiže da isporuči.
Ma, sjajno mi je. Baš sam mislila da neću na ovakav način morati da posežem za arhivom ali avaj! No tešim se da ima rekordera u ovoj disciplinmi i disciplinovanju a da je najbitnije samo dobro rasporediti i zaštiti ličnu arhivu, pa kom’ opanci, kom’ obojci u sudnici. Rimuje se čak.

Ma, to ja malo o poštaru i dodatnom poslu, koji ima zahvaljujući meni i ovima što mi šalju ili pretnje ili tužbe.

Razvijamo demokratsko društvo i kritičku misao, zar ne?! A ja se zabavljam. U toj zabavi čovek sazna i ono što nije mislio da će, jer potreba nalaže, pa pomislim da je bolje da su pustili samo vremenu. Dovoljna je maksimalno jedna sedmica da se kod nas sve zaboravi – od ubistva, do pokradenih para. Eto, sve manje o Davidu pričamo, još malo pa će kukati sa dosadom (ne bi me čudilo) što se pominje Dženan a Slavišu Krunića kao da ni bog dao nije. Nešto slabo čujem da iko pita ko je naručio njegovo ubistvo. Matej Živković još mora da dokazuje da je na njega stvarno dva puta pokušan atentat i da nije sam sebi naručio pet metaka i dugotrajno bolničko lečenje. On je bar imao sreće da preživi. Kolika je to sreća u ovoj državi gde ne može biti siguran da neće i treći put pokušati, nekad se cinično pitam.

Ponižavajuće svođenje čoveka i društva na nacionalnu i partijsku pripadnost koštaće nas države, slobode i života. Dostojanstva ionako ponegde samo ima u tragovima. Da ne govorim o povezivanju državne strukture sa mafijom, što isplivava hteli ili ne. Koju ja pravdu treba da očekujem od sudova ako svaki dan ide nova informacija o tome šta se predsedniku Suda BiH stavlja sve na dušu?! Teba li puno mašte da se zamisli ako je sa njim takav slučaj, kako li je tek po vertikali?
Treba da budeš sluga nacionalnom identitetu (čitaj: partijskom i nečijem ličnom), pa da su ti oprošteni i ratni zločini, i krađa, i trovanje života svakome ko se probudi ujutro jer ima nepopravljivu naviku da živi, što bi rekao Jaša Grobarov, pesnik koji je pre mnogo godina u jednoj beogradskoj kafani uzviknuo i: „Planeto, zaustavi se hoću da siđem!“.

Eto, svaki dan čujem da je neko iznenada sišao sa ove planete a neko sišao iz ove države.

Ako je dopušteno da se tako nazove. Ili su ga gurnuli sa planete, kao što su Davida, Dženana, Slavišu… Matej se nekako zadržao na ivici. Znam da oni nisu jedini, naravno. Samo me boli što vreme i ovaj sistem nakaradnih vrednosti i minorizacije ljudskog bića radi za počinioce i naručioce.

Eto, boli me i što su svi pisali o tome kako je državna parlamentarka, nakon izrečenih psovki i kojekavih vulgarsnosti ispred Suda BiH dobila fizičko obezbeđenje ili pratnju, jer je revolt građana proradio, pa joj pišu. Pišu i meni njeni još gore, pa šta da radimo?! Slabo da se više piše o nasilju u porodici i činjenici da gotovo da ne prođe sedmica da ne svedočimo brutalnom ubistvu ili premlaćivanju neke žene. To je, valjda, rezultat promocije onih „tradicionalbih porodičnih vrednosti“ kojima su skloni populisti i nacionalisti. Dok grle švalerke po kafanama i merkaju mlađi i lepši model.
Za koliko će se vremena zaboraviti Amra Kahrimanović, koja je ispred svog kafića ubijena sa 16 metaka? I to je ubio policajac, van dužnosti, koji je, gle čuda, imao kod sebe službeni pištolj! Kažu nije on bio u redu, već je ranije disciplinski kažnjavan. Onda smo saznali da se godinama ne vrše obavezni lekarski predgledi policajaca! Malo se treslo od tog podatka i ništa. Jedno veliko ništa u sveopštem ništavilu. A definicija ništavila je praznina, beskrajnost praznog prostora ili ono što je beznačajno, bezvredno. Nisam preterala, ni pogrešila. Najteže je biti Čovek. Gledaju s visina da te satru da ih ne podsećaš koliko su bezvredni ako im se oduzme fotelja i potpis.

Inforadar.ba