Nije sve u parama. Ima nešto u novcu i ovcama
Pare znaju da budu jabuka razdora u porodicama u kojima ljubav caruje. U našoj, pak, nefunkcionalnoj zajednici, u kojoj je netrpeljivost primarno osećanje, raspodela para nije izvor problema. Vlast ih ima, narod ih nema, ali se i ne buni. Valjda to znači da su svi zadovoljni…
Došli smo do tačke kada pljačka javnih resursa više ne mora da se krije. Sistem je ustrojen tako da neorganizovani pojednici protiv vlasti nemaju šansu, pa ova otvoreno uzima koliko joj treba. Na najvažnije pitanje: “Gde su naše pare?”, sada imamo odgovor. U njihovim džepovima.
Pare znaju da budu jabuka razdora u porodicama u kojima ljubav caruje. U našoj, pak, nefunkcionalnoj zajednici, u kojoj je netrpeljivost primarno osećanje, raspodela para nije izvor problema. Vlast ih ima, narod ih nema, ali se i ne buni. Valjda to znači da su svi zadovoljni.
Evo, recimo Prointer. Dnevno mu plaćamo 74 hiljade maraka. Za zadovoljstvo koje pruža to je mnogo. Ali, za zasluge ljudi koji stoje iza firme, a stoje otac i sin, dok se sveti duh iz Srbije tek naslućuje, složićete se, to je sitnica. Jer, ko vagom može da izmeri vrednost borbe za očuvanje republike? Jeste da je jadna, osiromašena i osramoćena, ali to nije zato što je oni ne brane kvalitetno. To je zato što su brojni oni koji je napadaju. A brojni su jer smo, ovakvi mali i nikakvi, trn u oku svima. I, onda, ko je taj koji bi imao srca da potegne pitanje para kada su velike stvari u igri.
Kad smo već kod važnih stvari, sa zdravljem se, kažu, ništa ne može meriti Doduše, teško se meriti i sa Ministarstvom zdravlja dok ga je vodio Bogdanić. Bivšem ministru bi se malo ko usudio da izađe na vagu. No, težinu na stranu. Revizor je pokazao da je Bogdanić potrošio sedam puta više javnih para nego što je ministarstvo prihodovalo. Iz izveštaja se da naslutiti negativan ton koji čudi. Naime, revizor izgleda nije upoznat sa činjenicom da Bogdanić baštini tradiciju rimskih patricija sklonih hedonizmu Da se radi o njegovim ličnim parama, to bi bio problem. Ali, on ličnim parama, ne bi ni plaćao lične užitke. Pa, zašto je, pobogu, bio ministar, ako nije mogao da troši nemilice. Uostalom, zna se da su javne pare, po definiciji, ničije i, na kraju, ministrove.
Ali, na našu radost, osim Bogdanića, ima ova zemlja još velikih sinova spremnih da troše naveliko. Prvi među mega sinovima je i Nikola Špirić. Čovek za koga smo se u prošloj sedmici uverili da se za zakon drži kao pijan za banderu. Elem, ako je zakon rekao da mora da dobije platu iako ništa ne radi, to tako mora biti. Ne bi on uzeo tih pet hiljada svakog meseca, ali mora. Po sili zakona. Uzima, ali nevoljko to čini. I ne samo on. Imamo takvih preko četrdeset samo u Zastupničkom domu. A gde su ostali parlamenti, pa vlade, ministarstva, agencije. Kad sve saberete, pravo je čudo da išta posle njih i ostane.
Da izgled može da prevari decenijama dokazuje i Mićo Mićić. Iako bi neupućeni oklevali dve ovce da mu povere, on se pokazao kao vrhunski diler nekretnina. Takav da mu malo ko može parirati. Za poslovni prostor, sa ćerkom i sinom, u novčanik stavi skoro 10 hiljada maraka mesečno. A tu su još plata i ostale prinadležnosti. Elem, tako je nadprosečni Mićo pokazao da vredi kao 27 prosečnih penzionera samo u toj jednoj nekretnini. Za Mićića i njegove, po položaju, pajtaše, ova zemlja je i doslovno obećana.
I nije ovde bitno da li se radi o zakonodavnoj, izvršnoj ili sudskoj vlasti. Sve su ravnopravne i sve zarađuju. Evo, recimo, prvi sudija Milan Tegeltija. Samo tri arbitraže su mu bile dovoljne da zaradi džeparac od 44 hiljade KM. Što je preko 3,5 hiljade mesečno. Sa platom “izlazi” najmanje 8,5 hiljada. Tako da nam jedan, naizgled obični Tegeltija, vredi kao devet radnika ili 23 penzionera.
Sigurno u svom bliskom okruženju imate te heroje sadašnjice koji su, poput Živke Majkić Popović, izbačeni iz ravnoteže, i sticajem, po zajednicu nesrećnih okolnosti, tako poremećeni, dospeli na mesto kom nisu dorasli. Živkina je nezgoda bila što je sistem bio u normali, pa je njena pojava bila incident. Naše Dušanke i njihovi muški primerci nisu izuzetak. Oni su pravilo. I kao takvi, imaju sve šanse da traju.