Loše vremenske prilike uglavnom su osujetile proslavu Praznika rada na otvorenom. Sudeći po aktivnostima sindikata (nikakvim), ali i kamernoj atmosferi koja među radnicima vlada, ostalo je samo da se zapali…

Neko vatru ispod roštilja, a mnogi preko granice. Mogućnost da se nađe pristojan posao u inostranstvu ozdravila je skoro iskopnela radnička prava.

Radnici su, naime, odavno shvatili da je računati na sindikate jalov posao. Lideri istih, mahom stranački aktivisti, od partije i dovedeni na tu lukrativnu poziciju, okruženi sebi sličnima, žive daleko bolje nego što su mogli i da sanjaju. Velika plata, vozač i službeni automobil, putovanja, odsedanja u hotelima, lažni osećaj bitnosti, bili su signal radnicima da, osim polutki na rate, tu ne mogu mnogo da očekuju.

I dok se zaposlenima smanjuje plata, ukida topli obrok, doživljavaju mobng na radnom mestu, Božo Marić, predsednik Sindikata uprave i jedan od lidera Konfederacije sindikata smatra da je šetnja “po praznoj Banja Luci besmislena jer taj dan svi odu da roštiljaju”.

Dakle, za ovu pitoresknu ličnost konfederalnog sindikalnog sveta je položaj radnika i stepen zaštite njihovih prava takav da je jedini logičan potez da se zaigra i zapeva uz dobru trpezu i kapljicu, čemu je, i privatno, veoma sklon.

No, ni suprotstavljeni federalci – Savez sindikata RS, sa kojim su konfederalci trenutno u mirnoj koegzistenciji, nije bio mnogo inventivniji.

Maksimum do kojeg su ove godine dobacili su izanđale parole i sednica Predsedništva na kojem će “zauzeti stav u vezi ispregovaranog (!?) teksta Opšteg kolektivnog ugovora”. Pozivaju oni i medije da ih prate u njihovim aktivnostima zbog “značaja poruka, zahteva i stavova” koji su, čini se, samo njima vidljivi.

I kao što su sindikati puka forma bez suštine čija je snaga upravo srazmerna političkoj podršci koju imaju, tako su i radnici svesni da svoja prava mogu da ostvare naslanjajući se direktno na izvor moći u ovom društvu (čitaj: stranke).

Uostalom, i uspon Konfederacije je bila osveta Ranki Mišić za performans u Skupštini kada se usvajao Zakon o radu. To je ujedno i mehanizam kojim vladajuće stranke na kratkoj uzici drže sindikalne lidere.

Ono što sindikati nisu, uradili su strani poslodavci. Radnici, našavši se u poziciji da svoju egzistenciju mogu da ostvare preko granice, u bliskom inostranstvu, napokon su povratili nešto od dostojanstva.

Osećaj da možeš da daš otkaz jer si našao bolje plaćen posao je neprocenjiv. Uspravljanje kičme izlaskom iz bolesnog odnosa gazda-polurob je jedina manifestacija kosmičke pravde kojoj danas svedočimo.

Promenjene okolnosti već utiču na poslodavce. Suočeni sa masovnim odlaskom radnika, pogotovo kvalitetnih, zarade beleže blagi rast, a osionost i samovolja uzmču pred opasnošću da, u restoranu, na primer, u jednom trenutku ostanete bez cele smene.

Vlasnici pumpe kojima se nešto slično desilo, pokušali su da minimiziraju značaj ovog događaja obezbedivši zamenu iz drugog grada. Ipak, slabašan je to pokušaj da se doskoči nezaustavljivom procesu odlaska radnika koji su shvatili da ne moraju da trpe bahate gazde i tolerišu korumpirane inspekcije i državni aparat.

Oko hiljadu i po stanovnika Trebnja svakog jutra na posao ide u Dubrovnik. Distanca od 20 kilometara je bila dovoljna da sindikalne i stranačke lidere napokon vide u njihovom pravom svetlu – kao pokvarene, beskrupulozne hulje.

Tako su se 450 godina kasnije uverili u istinitost tvrdnje Matije Gupca da “oni izgledaju veliko jer klečite. Ustanite i vidite koliko su zapravo mali”.