Još jedna nedelja u kojoj smo išli iz krajnosti u krajnost je iza nas…

Malo srednjovekovne prošlosti – sabora i ognjišta, malo energetske svetle budućnosti, tek da se zbuni i onaj kome je pameti preostalo. Za one koji još ne gube nadu – sjajna vest! EU je pristala da razgovaramo o članstvu. Ne zbog naših političara, oni nikada ne bi ispunili uslove, već im je valjda bilo žao nas.

“Ponedeljak i odmah neka sekiracija”, pomislio je prosečan stanovnik pre sedam dana suočivši se sa stvarnošću. Jer, bio je to dan u kome su se sastale naše vođe – svetovne i crkvene, da većaju šta ćemo i kako ćemo.

“A šta mislite da udarimo u saborovanje. Svakako nas niko nigde niti zove niti prima, pa možemo da zaređamo, kako naš narod kaže, od Rudne Glave do Donjeg Brijanja. Biće i da se popije i da se pojede, znate kakvi su naši ljudi, sreću ne kriju kad nas vide”, predložio je jedan od njih.

Javnost još ne zna ko je taj veliki izumitelj mada osnovano sumnja na baju jer se o hrani zborilo a on poslovično voli zborove, sabore i ostale vašare na kojima može da se razmaše i raspojasa. Prosto, čovek je tu na svom terenu.

Ali, neće se na saboru samo jesti i piti nego će se donositi i neke odluke važne za opstanak našeg naroda na svojim ognjištima, odmah su dodali, što je kod svih upalilo alarm.

“E, sad smo ga nadrljali. Koga su oni branili, prošao je kao bos po trnju. Čim pominju ognjišta, znači da nam ne ginu šatori, kazani i kolektivni smeštaj. Ako nastave ovako da se bore za nas tačno će nas vratiti u zemunice i pećine. Ko ognjište nema, nek’ odmah instalira jerbo su rerna i indukciona ploča za izdajice i strane plaćenike” rezonovao je iskusni stanovnik ovih prostora i za svaki slučaj proverio gde mu je novčanik.

I dok je taj saborni događaj u najavi i u nevreme ( godina dana od masovnog ubistva u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju) u nedelji iza nas, sa ove strane Drine, u fokusu je bio elektro-energetski sistem.

Trebinje je okupiralo osam stotina odela koja su glumila eksperte i pričala bajke. Za to vreme je naša energetska stvarnost, poput Pepeljuge, bila zatočena daleko od očiju javnosti, nedostupna medijima koji, istini za volju, nisu pokazali preterano zanimanje za nju.

Elem, direktor Luka se pohvalio rekordnom dobiti sistema od 115 miliona maraka ili 57 miliona evra. Čisto da imamo na umu gde smo i o kojim veličinama pričamo, u isto vreme u Srbiji je ministarka energetike rekla da je dobit njihove elektroprivrede milijardu evra- dakle, 20 puta veća. E, sad, znajući stanje i ovde i tamo ( papir sve trpi, o finansijskim izveštajima da ne pričamo) sve ove cifre možemo uzeti sa rezervom- može biti da je tako, ali ne mora da znači.

Ono što znači i što je jedino merodavno je osećate li vi boljitak? Da li je struja ovde baš toliko jeftina? I ako je mi proizvodimo, zašto nam nije jeftinija, ako su već takvi eksperti? Nismo čuli da su Kuvajćanima podigli cenu nafte zato što je skupa svugde u svetu, što je omiljena mantra naših 8 stotina odela.

Teško je zamisliti da su im njihov baja ili Luka rekli: “Svi imate auta, živite u luksuzu, imate najjeftinije gorivo, a svugde u svetu cene otišle u nebo. Zahvaljujući nama plaćate 62 feninga za litar”, proverili smo, toliko je.

Nego, da se vratimo u našu zemlju blagostanja.

Iz nje se jedno političko veoma široko odelo zaputilo ka Rusiji. Tamo je otišlo o državnom, da ne kažem skupštinskom trošku ali stranačkim, takoreći privatnim poslom. Dakako, ne bi se Nenad zacrveneo, ne nalazi on u svojim postupcima ništa nespojivo i loše, ali ono što je njemu najvažnije, ne nalazi ni tužilaštvo ni sud. Ne bi ga priveli k’ poznaniju prava ni da rade a sad kad su u štrajku svako odelo može kako hoće.

“Nama sudovi i tužioci ne trebaju. Ništa i ne rade, ukinuću im plate. Tu sam ja za sve – i da tumačim zakon i da izdajem naredbe ako zatreba i da hapsim”, reklo je najšire, metar preko leđa, odelo i nagovestilo da će, dok ga sin ne nasledi na tronu, ukinuti sve sem sebe i svite.

Možda će, kaže, ostaviti i dve – tri dvorske lude, čisto da ne mogu da mu zamere da nema slobode govora.

Kad se tako osmotre stvari, u ovom entitetu samo predsednik funkcioniše. Ostale poluge vlasti ili su na kratkoj uzdi ili u komi.

Kako smo krenuli, može doći vreme kada će Kuvajt za nas biti nedostižni demokratski ideal, isto koliko je sada ekonomski.

I za kraj, od lepih vesti izdvajamo samo to da je stiglo proleće. Mada se zima još otima, moraće se povući pred suncem i dužim danima.

Utešno je znati da bar negde svetlost i toplota, da ne kažem dobrota, pobeđuju.

Milanka Kovačević