Potkovani dunsteri…

Prošle sedmice je bilo najteže biti u koži pripadnika udruženja “Politikolog”.

Pošto javnosti nije poznato kako izgleda prosečan član ovog udruženja, tačnije, ne poznaje ni jednog osim prvog, otuda je logično što su i muke njihove do ovog trenutka ostale skrivene oku javnosti.

Elem, Milan Ljepojević, koji je prvo (a možda i jedino) lice “Politikologa” se u ponedeljak zamislio nad sudbinom. Kako skrenuti pažnju na sebe, šta učiniti da ga njegov idol opet prepozna i prizna? Za razliku od Šešelja koji je svoje pisanije koristio za osvetu svojim i neprijateljima svog bivšeg posilnog, Ljepojević se odlučio piše panegirike glavnom Baji. Skupljao je njegove govore, pisao o njemu kao o glavnom čuvaru, branio ga od suda i udara stranog faktora.

Za odbranu kokošijim grudima, institucije i preduzeća su pomenutu prozu kupovale kao stručnu literaturu.

Ali, avaj. Život je skup, para uvek fali, a inspiracija je krhka stvar. Naročito za evet-efendiju čiji se talenat iscrpljuje već kod klimanja. Zato je veseli Milan krenuo od opštine do opštine da vidi može li se šta prepisati, ako ne od mudrijih, onda od starijih. Zaustavi se tako u Milićima i pade mu spasonosna ideja na pamet.

“Rajko Dukić je genije. Otkad je svoje zaposlene naterao da čitaju njegove knjige, otad u Milićima ništa ne mrda”, uskliknuo je Milan fasciniran primerom mesta na obali Mrtvog mora, u kojem nema talasa da uzdrma ustajalu vodu. “Trebalo bi to primeniti u celoj republici, da se smiri ovaj narod, da se malo umrtvi kako bi bolje shvatio razmere uspeha onog koji ga brani”, mudro je rezonovao Ljepojević.

Ipak, već na početku se suočio sa problemom. Zato je savet potražio u Vladi jerbo je premijer tu lansiran direktno iz Dukićeve fotelje koja se otad tretira kao lansirna rampa i drži u Rajkovom tornju..

“Milane, ne mogu tvoje knjige. Od njih i knjiški moljci imaju probavne smetnje, Đajić ih još leči. Ono što ti pišeš je prava bomba- direktno na mozak udara onog ko pameti ima. Jeste da ih je ovde malo preostalo, ali ne smemo da rizikujemo dodatne žrtve u doba korone. Moramo smisliti nešto drugo”, rekao je Višković prebirajući po policama kabineta i mrmljajući sebi u bradu: “Špirić ne može, Enciklopedija je još gora, za onim je i poternica raspisana, a od nje hoće i da protera. Evo ga, prava stvar! Dejtonski sporazum ćemo! Nosi odmah, nek’ se štampa, ne brini za pare. Svaka kuća mora da ima”, reče premijer i odmah naruči 400 hiljada.

Ako mislite da je inicijativa “Politikologa” i pregaoca Ljepojevića mala stvar, grdno se varate. Nakon nje će svaki stanovnik RS postati istovremeno i ekspert u tumačenju pravnih spisa. A ako mu ce posreći, što će reći, ako bude poslušan i agilan, može dogurati i do savetnika najvažnijeg među nama.

Ako ne verujete, dovoljno je da se vratimo samo nekoliko dana unazad kada smo bili svedoci da svako doslovno može biti, ne samo sudija, nego i član Visokog sudskog i tužilačkog veća države.

Naime, jedna od sutkinja je, vokabularom prodavačice cveća pre nego što je srela svog Pigmaliona, tvrdila da je na “ho-ruk” glasala za neku odluku jerbo Ustav ne poznaje. “Dao mi profesor šesticu, da me više ne gleda, ne razumem se ja u te stvari oko prava. Meni su samo rekli da tu sedim i da ću da primam platu kao da sam u Švajcarskoj”, objasnila je ova Sanja Vulić, model za pravosuđe. Razumemo profesorsku muku, ali zbog te odluke, narečenu moramo da gledamo na viskokom mestu. I, hajde, još bi nekako na to i zažmurili, ali to što je plaćamo kao boginju, može se okarakterisati samo kao nacionalna sklonost ka mazohizmu.

Nešto kasnije je potpredsednica istog tela, kao da se ona tu ništa ne pita niti od nje šta zavisi, rekla “da za običnog čoveka pravda više ne stanuje ovde”. Biće da se pravda samoizmestila u Banski dvor i ostale administrativne centre kako bi sudije mogle da igraju trule kobile dok im se presude ne dostave.

A, ukoliko ste pratili takt, ali preterali u igri sa strane pa u trenutku nedovoljne pažnje dopustili da vas potkuju, ništa nije izgubljeno. Vi ste onda viđeni za mesto savetnika. Plata švajcarska, da možete da nastavite da pevate “hakuna matata” i da za pojas zadenete one koji smatraju da je savetniku pre mesto u ustanovi zatvorenog tipa nego na rajskim ostrvima.

Ipak, oni koji instinktivno osećaju pravdu, u zemlji u kojoj važi potkovano pravo, ne pitaju se baš ništa. Odlučuje onaj kome zakon u šljiviku leži, a državu trese helikopterom jerbo mu se tako može.

A ono što može, on i hoće. A može i uspeva da nađe dunstere koji će za platu da glume direktore, načelnike, ministre.

Ukratko, kao u Mrtvom moru, sve je nekako leglo na rudu,