Otišla si, e pa neka…

Tačno smo znali da će biti baksuzna. Godina koja je počela tako što smo odlikovali Vulina, morala nam se obiti o glavu. Mnogi će 2020. pamtiti po koroni i potpuno izmenjenim pravilima življenja koja su im uneredila svakodnevicu i u finansijskom i u društvenom smislu. Ipak, kako to u životu biva, ima i onih koji na tuđem jadu profitiraju ili na tuđim leđima uživaju. Njima je ona bila posebno uspešna. Uvek ima i onih koji se jašući uhvate za pogrešno mesto, pa skliznu ili se strmoglave, a i onih koji se još u sedlu održavaju.

Vođa čopora je imao tešku godinu. Taman kad je kupio sve ovce i svinje kako bi obezbedio pobedu na izborima i time anulirao negativan uticaj Sarajeva koje nije prepoznalo njegovu važnost, spotakao se na sujetu. Osećaj moći ga je poneo pa je, po nesreći, priznao i da prisluškuje opoziciju. Kako bi izvadio fleke leteo je do Beograda gde su ga malo oprali i vratili kući.

Mada stado kojim se zakitio nije bilo dovoljno veliko da sačuva Banjaluku i Bijeljinu, osvojio je Hercegovinu, u koju vesti i trendovi poslovično stižu sa zakašnjenjem. Ipak, nije to zadovoljilo vođu koji bi, da ikako može, celu Hercegovinu menjao za pola Banjaluke. Jug mu, naime, služi za uživanje, iz njega izvlači korist, ali mu ne hrani dušu.

Poput jarosnog bika izazvanog crvenom maramom, srljao je iz greške u grešku. Od strašnog se pretvorio u smešnog, takoreći, tragikomičnog, pa se njegovim gafovima zabavljao ceo region. Pretio je da će neposlušnima da zavrne grejanje, hvalio se opštinama u RS i Federaciji gde je u sedlu, da bi na kraju, pao na ikoni. Šta god istraga pokazala, čak i u ovom El Doradu za prevarante, profitere i lupeže svih boja, njegov rejting je bespovratno uništen.

I dok jedna zvezda gasne, na političkom nebu se druga uspinje. Najpre je mlada hijena oterala u zapećak žilavog Pavića, sebe vaspostavila kao lidera stranke, a potom i za uzdanicu opozicije. Uzalud joj tragovi zaudaraju na kriminal, nasilje, korupciju. Zalud očigledna neopterećenost skrupulama, znanjem, poštovanjem zakona i procedura. “To je za seka Perse”, kliče iz celog njegovog lika i dela. “Ovde važe drugi zakoni, a iz sicilijanske tradicije crpimo iskustva i metode za uspeh”.

Kada smo kod uspeha, i Vlada se hvalila da je u godini korone bila mudra. Mada joj se “izmakla” poljska bolnica čiju vrednost javnost nije prepoznala, u svemu ostalom je bila u pravu. Premijer je odmah na početku “razotkrio” virus kao zaveru za uništenje Kine. Ili Kinesku zaveru za uništenje Amerike? Tu mu se nešto pomešalo. No, u javnosti je, neokrnjenog samopouzdanja, izigravao onoga koji “nije stručnjak, ali može da pogleda i popravi”. I u stanju da sebi u zasluge pripiše i ulazak u novu godinu. A to, sasvim je izvesno, ne bismo uspeli bez našeg mudrog rukovodstva – Vlade, predsednice i vrhovnog vođe.

Godina je bila turbulentna i za Košarca koji je od svih sreća imao onu da se rodi u ovoj zemlji. Jerbo, da je u nekoj drugoj, možda sad ne bi ni bio na slobodi. Ili bi, u najboljem slučaju, na kapiji stovarišta usmeravao kupce građevinskog materijala.

Ovako, Bog ili naša huda sudba su ga stavili na mesto na kojem je dosegao neslućene visine, pa uživa li uživa u ministarskoj svili i kadifi. Para ima, ne fali mu evet efendija koji mu se dive i vuku ga za rukav. Tu je i službeno auto, vozač na raspolaganju. Pa čak i bivši prvi policajac regije kao posilni pristaje za njim noseći mu skute. Šta običnom, takoreći malom čoveku, više treba pa da se oseti kao Bog?

Elem, i bogovi ponekad imaju loše dane, a Košarca je u nepriliku uvalila korona žurka. Vođa čopora je odlučno rekao da ne želi više da ga vidi jer je pevao, a njega nije zvao. Ipak, vreme je učinilo svoje, pa je prigrlio zabludelog Košarca koji je obećao da od sada bez pitanja neće ni na jednu žurku. Tako naš junak nastavlja da krstari putevima, posebno Hercegovine koja mu je za srce prirasla.

Stevandićev ukus je prošle godine bio malo egzotičniji. On se otisnuo put Venecije odakle je urbi et orbi otpevao da nus produkti plivaju po vodi, ali ponekad mogu da se voze i u gondoli. Neprijatnost sa zabranom spota koji je samo takva takođe spade u nus produkte

Priča o putovanjima i o tome u šta sve može da se ugazi, vodi nas direktno doTegeltije, bivšeg prvog sudija koji je uspeo da preživi potkivanje mada nije koptar, ali su mu glave došle dve Buhe. Vođa čopora ga je posipao pepelom jer je to preki lek protiv telefonskog gafa, ali za Buhe nije imao lek. U ovom momentu se samo čini da je pušten niz vodu, da se strpi u nekoj kanalizaciji ili možda Veneciji dok ne kucne čas povratka. Tvrde da je prvi u redu za ministra pravde. Oni tvrde, a mi verujemo, jerbo je to logičan izbor u zemlji u kojoj smo pravdu sahranili još pre Davida. A činjenica da istinu o smrti mladića nije stigla ni za hiljadu dana i da zbog toga niko nije ni pocrveneo, pokazuje da smo verovatno mrtvi svi mi.

Da je drugačije, ne bi svita Kasipovića, Lukača, Čubrilovića, Viškovića, Cvijanovićke, i ostalih Majkićki na političkoj sceni i u ovoj godini nosila nepostojeće skute vođi čopora.

Verovatno smo kao građani dotučeni kad i država, onda kada je Željka nekažnjeno ispričala “Priču o dva papka” i u lice nam se nasmejala. Smrt nas je, anestezirane, preuzimala poslednjih hiljadu dana u kojima se postavljalo pitanje: “Ko je ubio Davida?”.

Nemoguće je da živo i zdravo ljudsko biće, pri čistoj svesti i pameti, ostane indiferentno prema toj strahotnoj činjenici.

Dakle, nama još niko nije javio da smo mrtvi. Ali oni znaju. Zato i mogu ovako bahato da jašu.

U tom spoznavanju nam je prošla nedelja, ali i cela godina.

Milanka Kovačević