Kontejneru, naša diko…

Poput Topalovića iz “Maratonaca” koji nisu imali sreće sa ženama, ni mi nemamo sreće sa vlastima. Samo što, za razliku od njihovih žena, naše vlasti ne venu. One imaju sreće sa nama, pa naprosto bujaju, goje se, troše sve više, a rade sve manje i sporije Na kraju je, dovoljno da legnu i otvore usta. Sve im samo dolazi, takav sistem smo im obezbedili.

U nedelji iza nas septembar se pretvorio u oktobar, a naša tri predsednika su otputovala u Brisel. Kako smo mogli da čujemo, osim što su ih nahranili, drugih očekivanja tamo od njih nisu imali. Ispostavilo se da su naše vlasti sklone da očijukaju sa svakim, a Evropa je odlučila da ih pokvarene i korumpirane zadrži. Pošto ne ide insistiranjem na standardima, vezaće ih poklonima.

Obznanio je Baja da će nam status kandidata biti udeljen verovatno naredne godine i najavio puteve, kolektore i pruge. Sve ono što smo sami već mogli izgraditi da oni nisu upravljali zajedničkim sredstvima, pa okrenuli tokove novca sa javnih na privatne investicije. Znate već onu nenarodnu o tome ko za sebe zna, za druge i ne mora.

I predsednica je putovala malo do Salcburga, a više do Petrova i Boljanića. Malo javnim, a više partijskim poslom. Uostalom, njen šef je rekao da je to potpuno legitimna stvar jerbo je republika isto što i stranka, a opštepoznato je da se on nameće kao mera svih vrednosti.

Neko se onomad požalio: “Toliko buke oko njihovog dolaska, pa pratnja, pa troškovi, pa moramo da glumimo kao da smo nešto planirali, a mi dogovarali koliko će ko da skupi para i glasova, što mu dođe na isto. Pa onda treba smisliti nešto za medije. Sreća pa vode svoje novinare koji ništa i ne pitaju”.

I tako, ispade da su opštine koje su “mimo sistema vlasti” pošteđene te farse. Jeste da košta, ali tvrde da vredi svake pare.

Interesantne stvari su se dešavale u entitetu na koji Baja gleda sa visine.

U Sarajevu se prva dama parkirala na trotoar, direkt na ulaz ekskluzivne prodavnice. I to neposredno pošto joj je muž kukao na nekoj od televizija da jedva kraj sa krajem sastavlja, a uz to od usta odvaja da da nevoljnima. Ako smo mi supružnici, nisu naši novčanici, poručila je svojim gestom Seka i otišla u šoping jerbo prva dama mora da se obuče da bi se razlikovala od fukare.

A u Kaknju su, najsvečanije što su mogli, ozvaničili postavljenje kontejnera. Doduše, ne običnog, nego E, dakle, modernog. Posle su se Zeničani hvalili da i oni kontejnere za trku imaju. Sve u svemu, i ova kampanja pred lokalne izbore (koja zvanično tek treba da počne, ali je odavno u zenitu) pokazuje da smo sa otvaranja pogona, tunela i mostova prešli na kontejnere, seoske puteve i žive ograde.

Da je sve otišlo dođavola, pokazuje i vest da se Razvojna agencija RS fokusirala na to da razvije digitalne veštine kod starije populacije. Ali, ne za zabavu ili kontakt sa decom koja su mahom daleko. To bi, naravno, bilo pohvalno, iako bi neko drugo telo trebalo to da radi. Razvojna agencija ovo čini kako bi se starija populacija samozaposlila.

Zaključak koji se nameće je: nismo samo sve stariji (prosek nam prelazi 43 godine) nego smo i stari i siromašni. Zato oni koji vode RS su došli na genijalnu ideju da razvojnu šansu vide u obuci pod stare dane.

Umesto da uživa u jeseni i planira relaksaciju u banji ili na planini, naša vesela baka, blagoslovena činjenicom da živi u sistemu koji svoj razvoj bazira na njoj, juri sa zembiljem kući da bi stigla na onlajn čas. Krajnje je vreme da nađe dodatni posao. Od penzije, svi znaju, ne može da se živi.

Sve u svemu, ako i vi ne možete da se oslobodite osećaja da vam nešto izmiče, a ne možete da shvatite šta, odgovor je jednostavan. Skakavci su to što vam jedu godine dok ne pojedu ceo život.

Milanka Kovačević