Kada svaki tajkun bude imao svoje novine, saznaćemo sve o njima, rekao je svojevremeno direktor RTS-a Aleksandar Tijanić. Stvarnost pokazuje da još nismo stigli u tu fazu, ali da je septička jama počela da preliva, jeste…

Prošle sedmice je otvorenim pismom u javnost izašao pomalo zaboravljeni as iz devedesetih, sada Beograđanin- penzioner Tomislav Kovač. Podigao je on glas protiv svakodnevnog ponižavanja boraca i natuknuo da bi oni svoje probleme mogli rešiti za jedan dan. Verovatno aludirajući na to da se u septičkoj jami stvari rešavaju tako što u ruke uzmete fekalnu motku i na biljuke razgonite uzurpatore.

Vrlo brzo se motka, koja poslovično ima dva karaja, okrenula ka Kovaču, istresajući na svetlo dana pekaru na moru i ostala blaga koje je umirovljeni general u ratu obezbedio, a stvaraoci ćuteći posmatrali.

Poziv na prevrat ih je toliko zgrozio da mračnu tajnu o nezakonitoj imovini nekadašnjeg prvog policajca više nisu mogli da kriju. Zato su se sa javnog servisa i pobratimskih medija obrušili na Kovača otkrivajući njegove nepodopštine. To što su ćutali, a znali je tada bio izraz patriotizma. Jeste, uzimao je narodni novac, ali je bio naš i za našu stvar. Kada je prevrnuo ćurak naopako, red je da i mi istresemo ono što znamo, pomislio je Krajišnik i ostali Vučurevići hitajući da pošalju sitnu knjiigu javnosti. Pritom su potpuno zaboravili da je i prikrivanje krivično delo.

A zašto i ne bi tu sitnicu smetnuli sa uma kad je zakon ovde klizna kategorija. Ako ste na pravoj strani, jednostavno je prevazići formalnosti kao što su optužnice i sudski proces.

Ako ruci pravde može da bude neuhvatljiv neki šraf iz trećeg ešalona, prvi sin tek nema šta da brine.

U nekoj manje uređenoj zemlji on bi bio pod paskom javnosti i morao da pazi da ne načini neku grešku ili ne daj bože, prekrši neko pravilo ponašanja. O zakonu da ne pričamo. Ovde, međutim, važe obrnuta pravila. Javnost je pod paskom prvog sina. Tačnije, boli ga Prointer šta će beli svet reći. Uostalom, sve su to stočari koji bi, da nije njega i tate koji namiču pare, i dalje volovskom zapregom putovali sa Manjače do Banja Luke, što onomad mudro primeti Emir Kusturica kod tunela na Čemernu.

Ovako, otac i sin su se potrudili da obezbede hiljadu kilometara asfaltiranih seoskih puteva. Mogli su reći slobodno i sto hiljada kilometara, šta zna seljak šta je kilo gvožđa. Ako se frljamo ciframa, nek bude bar na veliko.

Pošto tata izgara za republiku, malo je sve što ona sirota može da da sinu. Jer, ako već ima kao neku crkavicu od budžeta, red je da lavovski deo ide prvom sinu. Ukoliko nešto i preostane, tu je i prvi sestrić. Nije red da njemu ostane šupalj nos do očiju.

Ako republika ima helikopter, grehota bi bilo da dete Igor ide putevima. Jesu oni asfaltirani, ali su u Hercegovini ipak seoski. Besmisleno je da se vozi kada može da se leti.

A kad imamo oca i sina, red je da bude nešto i sveto. A šta drugo nego partija. Ona je sredstvo da se sačuva moć. I politička i finansijska. Zato je na čelo izbornog štaba zvanično drugi, a u stvari prvi, stavljen sin Igor. Dok je otac prodavao papriku na pijaci i na veliko valjao ronhil, sin se fokusirao na softvere i logistiku. Igru je, u skladu sa modernim dobom, podigao na IT nivo.

Ukratko, svedoci smo odsudnih vremena. Talenat za politiku je nasledan. Kao što je u glumačkoj akademiji sve više dece glumaca, tako će i u politici svoje roditelje nasleđivati njihova razmažena i obesna deca kojima se uz republiku i mi serviramo na tacni.

A možda je tajna u tome da nas više ne brane. Nije baš da će se zemlja zaustaviti ako ode jedan čovek i njegov sin.

Sedmicu iza nas su obeležili i mitinzi i kontramitinzi u Belorusiji. Bolno podsećanje na sve što smo i mi prošli, Autobusi podrške i mladi ljudi koji ne veruju u čvrstu ruku.

Nije baš da je tapija trajanja države u jednoj ruci i jednom čoveku. Ako i jeste, onda ta država i ne treba da postoji.

Biće da je više do sujete ili straha da se životni put može nastaviti u kazamatu okajavajući grehe.

Milanka Kovačević