Želim da se zahvalim MUP-u RS, što me kaznio sa 500KM, zbog sjedenja na klupi u parkiću i tako ću se prvi put za svojih četrdeset godina naći pred sudom. Mislim da to dovoljno govori o meni, a previše o vama…

Nije mi jasno samo otkud u vašim glavama pomisao da mi više nećemo dolaziti. Dodjete sa pet auta zbog nas desetak i kružite, mislite da ćemo se povući. Ovakve dječije bolesti smo prebolili. Ovo su nama kao neke vodene ospice prebolovane.
Išli ste na onu fintu: ajmo sad na frku pokušati poslije korone da prekinemo. Prvi dan provala, drugi dan jos veća i tako se dani nižu. Pa dajte ljudi, ima li iko da im kaze da ovo što rade nije normalo. Kako vam se da više.
Pa jarane ja kad sam hodao po parkiću vi ste u Banja Luku dolazili na ekskurziju. Pra’o pa će mi čoban neki reći da ne smijem sjediti u parkiću. Ja sjedim u parkiću ujutru, popodne, naveče i kad god ja hoću, jer je ovo moj grad i moja zemlja. Ja sam parkić. Ja sam Banjaluka. Ja sam Vrbas. Ja sam gospodska i svaka ulica. Svaki čovjek koji voli ovaj grad je Banja Luka. Mi koji ga volimo, pa valjda ga mi i činimo, a ne vi stoko pokvarena. Ja vise volim ovaj grad od vas svih. Ja ga milujem, kupam, ljubim, volim…

Milujem ga tako što šetam njim. Kupam ga tako što pokupim smeće ili sklonim neku granu. Ljubim tako što pričam najljepse priče o njemu. Volim tako što guram čamac i tako čuvam njegovu tradiciju. Nekad ga i grdim! Ponekad mi je u mislima kao živ, pa se i naljutim. Zapitam se zašto vas je pustio u sebe? Kako ste uopšte dospjeli u moju ljepoticu?

Koliko vi nju trujete! Koliko samo ne pripadate! Kolika ste stoka. Čovječe, koliko vi ništa ne razumijete i vi meni dodjete da kažete, da ne mogu da sjedim na klupi u parkiću. Ja na sud da idem zbog toga! Sram vas bilo.
Morate shvatiti da je to tako i nikako drugačije. Iz mene nikad nećete istjerati parkić i grad, kao što mi iz vas nikad nećemo istjerati seljačku klicu. Šta da vam kažem, seljačine ste jbg i kad pričate baš rominjate. Parate bubnu opnu, turpijate mi mozak. Nemate pojma kako se to čuje i vidi. Nažalost moramo živjeti zajedno. Iskreno, svi koji su došli sa ovakvim mamjerama i ovakvim ponašanjem, dabogda se vratili u svoje pripizdine i eventualno dolazili u obilazak jednodnevni u Deltu, pa nazad lagano svojim demonskim kućama. Stvarno vas je gadno vidjeti, a o glavurdama da ne pričam. Kutija od cipela na ramenima, cjepanica, ali ona sa frševima. Ponašanje katastrofa. Sramota ste velika i onaj ko vas je poslao i vi koji ste došli.
Jednostavno neko vam mora reći da ste seljačine koje se ne znaju ponašati.

Ljudi iz grada, akademici, doktori, profesori, nastavnici, književnici, pa de ljudi izađite i iskreno im recite. Ja sam običan građanin. Ja u prazno pišem ali opet mislim neko će pročitati. Nekog možda dodirnem. Pa jel ima iko da nije kupljen, a da smije izaći i reći istinu? Ima li iko da to čuje? Sjebaće nas seljaci skroz. Odoše životi, nema više.
Pa ljudi moji, onog pčelara ne možeš slušati. Čovjeku treba prsluk i gumene čizme. Jednostavno nije za ovo. Glava ga odaje, govor užas. Ma sve je katastrofa. Onaj iz UKC-a kad progovori ne mogu doći sebi dva dana. Čovjek ono baš seljak. Ne zna se ponašati. Pomalo urovan kad priča. Pra’o ono, cugo iza kafane na gajbama i došao tu nekom nešto da objašava. Ama čovječe božiji de pogledaj se u ogledalo. Pa de prvo to.

Ljudi, meni je ovo sve jedan veliki užas,potrovaće nas luđaci. Gledajte šta pišem. Pa jel ovo proizvod lijepog života? Jel osjetite taj istinski gnijev koji izlazi iz mene? Toliko mi se gadite da mi se povraća. Nema većeg smrada od vas na planeti. Najveći zemaljski smrad je ovo što vi radite. Neka vas je sram. Ne znam ni što to govorim kad vi taj otpornik za sramotu nemate.

Presječena žica, zamotalo izolirku i savilo žici na stranu. Jednostavno ne prepoznajete nešto što radite. Nemate osjećaj, a niko vam ne govori. Jer svakom ludaku kad kažeš da je lud, on prvo pomisli da si ti lud što mu to govoriš. E tako se vi ponašate. Ja ne znam, ali vjerovatno neki psiholozi i psihijatri treba da izadju da utvrde šta se s vama dešava i da daju neku kolektivnu dijagnozu. Jer ovo je prešlo svaku mjeru odavno. Znaci čist kriminal se više apsolutne ne vidi. Krađa je vidna. Klasično čerupanje. Baš se vidi da se neko poželio 92′, kradi, otimaj, zatvaraj, ubijaj, prijeti, kao da se neko poželio prirodnog staništa, onog životinjsko profiterskog. Onog gdje nema zakona i gdje je svaka fukareština ufurala u svoju glavu da je bitna. Pa kad vam vidim te špicoke seljačke na nogama. Samo to je dovoljno. Vi ne kontate da se po cipelama prepoznajete. Ne znate cipele kupiti, a gdje ostalo.

Baš mi je nešto došlo da iznabijam malo ove seljačine. O onima sam pisao. Oni su opjevani.
Malo ove nove momente da ispratim. Zao mi bilo zbog korone pisati. Ljudi ubijeni svakako. Ali evo juče novo ubistvo i to je neki znak da se vraćamo u normalne tokove. Još da skinemo maske i neka glad lagano krene. Sve najbolje, pomozi Bože, hvaljen Isus, šućur Alahu. Idemo ljudi pa neka su nam božiji izaslanici na pomoći jer izgleda da sebi ne možemo pomoći.
Sjeo malo kući, odmaram i iz čista mira izađe mi sve ovo iz glave. Super živimo. Lijepo nam je svima. Otkud ovakve misli? Krenem da napišem nešto malo i džabe. Odoše misli. Jedva se zaustavim. Nepresušan ste izvor jer ste najveća stoka.

Žanjete mi meso pa vam odgovaram…

Sasa Graorac