“Mi nismo narod mi smo dijagnoza”, odjeknulo je svojevremeno negde internetom naišavši na odobravanje mnoštva, ali i na osudu onih koji svaku kritiku, ma kako duhovita bila, smatraju auto-šovinzmom…

Ako uopšte postoji nešto kao kolektivna dijagnoza, onda je naša sindrom Petra Pana- večite nezrelosti i nespremnosti da se preuzme odgovornost za sopstvene postupke.

Ako je Makijaveli bio u pravu kada je pisao da su vlasti slika naroda, onda od sindroma Petra Pana boluju i naše institucije. Baš to smo (ako je neko uopšte do sada i sumnjao) mogli da vidimo u sedmici iza nas. Veliki tata, u narodu poznat i kao glavni Baja, je godinama unazad uspavljivao ovo obamrlo zakonodavno telo pesmicom: “Koji će nam skupština?!”

Mada je nije presvlačio, pa pomalo zaudara, redovno joj je servirao sve što mu je potrebno da raste i jača. Tata, dabome, a ne skupština kojoj su polako atrofirali mišići. Jeste morbidno, ali u raspodeli moći na ovom terenu, ona se jedino prihvata kada je u stanju hibernacije. Uostalom, kome trebaju propisi tamo gde vlada zakon jačega.

Elem, ni u sedmici iza nas Skupštinu nije trebalo buditi kada ima ko da misli za nju. Tata je pripremio i pitanja i odgovore. Njeno je bilo samo da klimne glavom i da nastavi da spava dubokim snom, od subote do ko zna kada. Ako je do sada tata slao u krevet, jerbo mu se moglo i tako mu odgovaralo, od sada će to korona jer, kako reče predsednica Cvijanović, nije vreme za Narodnu skupštinu. Logično, vreme je za njih i njihovu neograničenu moć. Ukoliko ne bude slušala, doći će trenutak kada neće biti vreme ni za predsednicu, ali verujemo da je toga svesna i dobro vodi računa šta priča i radi i da daje sve od sebe da bude na polzu Baji.

Planetu je ovih dana napustio Đovani Romanini, crtač stripa Alan Ford iz čijeg pera kao da su izašli pojedini članovi naše Vlade koja donekle predstavlja TNT grupu na javi.

Premijer bi u podeli uloga mogao da bude otelotvorenje Otta von Grunfa, pronalazača koji svojom nesposobnošću pomaže neprijatelju, ali je beskrajno odan Broju 1 što ga i preporučuje za mesto u grupi. On je, Višković dakle, u sedmici iza nas zasedao, izjavljivao, pretio, upozoravao, ali bi mu se sav učinak mogao sabrati u rečenici: Bilo je i većih problema, pa ih nismo rešili.

Uostalom, iako nerado priznajemo ako nam to ne ide u prilog, zavisimo od MMF pomoći koja će rešiti sve, bar danas. A, za sutra nek neko drugi odgovara, deviza je naših kratkovidih vladara.

Da u javnom prostoru može da priča ko šta hoće pokazao je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji je, zamislite, rekao da se čudi i, takoreći divi, kako u RS uopšte isplaćuju plate i otkrio da su od njega tražili pomoć u stetoskopima za lekare.

Znali smo da bolnice oskudevaju u gazi i jastucima, ali stetoskope do sad nisu pominjali. U sveže proglašenom vanrednom stanju, očekujemo da se oglasi, ako niko drugi, a ono hvaljeni ministar Šeranić i da kaže da mi stetoskope za trku imamo.

Hoće li se i Bog Otac oglasiti i ovo svrstati u širenje lažnih vesti i izazivanje panike u RS, ostaje da se ne vidi. Pravićemo se da ništa i nismo čuli.

Stečena mudrost kaže da je neznanje pola zdravlja. A sada smo zbog zdravlja predali i prava i slobode. Stavili smo ih u ruke onih kojima, decenijama to na koži osećamo, nemamo razloga da verujemo. Naprotiv. Ako neznanje oslobađa, blagosloveni su svi koji nikada neće spoznati da su im takt davali pijuni od kojih su pravili kraljeve.

I, za kraj konstatacija da sada bolje razumemo pretke koji su izbavljenje od nevolje nalazili na čukama daleko od ljudskih naseobina.

Čovek je danas čoveku vuk, videli smo to u nizu gradova i opština gde su huškali ljude da potkazuju svoje prijatelje i komšije koji, kao, krše neke mere. A sve to zavijali u oblandu neke etike i patriotizma.

Mnogo je razloga da se plašimo. Zato je hit sedmice iza nas pesma: Poći ću u šume. Tamo bar niko neće da vas uhodi i prijavljuje. Takva su vremena došla.

Milanka Kovačević