Uveden je policijski čas. Nadležni kažu da je to neophodna mera, a nenadležni se i tako ništa ne pitaju. Nemoć malog čoveka je ovih dana postala bolno očigledna…

Nemali je broj onih koji su se u đačkom dobu, učeći mitohondrije, eolske procese ili Peloponeske ratove, zapitali: Da li će mi ovo ikada zatrebati u životu? Ipak, nekad se desi da efemerna znanja posluže u odsudnoj situaciji. Na takvoj “koincidenciji životnih slučajnosti” zasnovan je, recimo, scenario Oskarom ovenčanog filma.

A u našoj stvarnosti, sa skepsom prihvaćeno uvođenje veronauke u srednje škole, sada je našlo svoje opravdanje. Demantovalo je sve kritičare, takoreći Neverne Tome, koji su se bunili što deca, umesto informatike, uče veronauku.

U ovom odsudnom trenutku jasno je da je to bio strateški potez vizionara, a ne jeftina pogodba glavnog Baje i Irineja da u zamenu za podršku crkve uhlebi svršene teologe.

Ukratko, suočeni sa opasnošću od pandemije, imperativ je da se nekritički i bezrezervno veruje. Što, tako nam Bog pomogao, svi i činimo. Uostalom, nemamo ni izbora.

Ako u nama ne pobedi dobro, izvoleo je da upozori dr Nenad Stevandić, loše će iz nas isterati batinom, a možda i razapinjanjem na točku. Razumljivo, srednjovekovne okolnosti zahtevaju i takve metode.

Da bi mogao i svatove rasplakati, pokazao je vladika Porfirije specijalizovan, pretpostavljamo samo za sahrane. On je nakon zemljotresa u Zagrebu konstatovao da nikada jedno iskušenje ne dolazi samo. Valjda je mislio da će stres, strah i muku ljudi lakše podneti ako imaju na umu da ih Bog testira na više nivoa. Ostavljamo prostor za malu nadu da je Porfirije zaista u dosluhu sa Svevišnjim, ali bi prava stvar bila da se po ovom pitanju odlučio za tihovanje.

Korona je celoj planeti promenila život. Većini je ukinula slobodu kretanja, #OstaniKodKuće je ultimativni trend, ali je za neke ovo vreme kada mogu da dođu do punog izražaja.

Takozvani kontrol-frikovi, poput nekih iz MUP-a, sada mogu da ostvare sve ono što su sanjali -ograničeno kretanje, a poželjno i ponašanje običnih ljudi. Vanredna situacija je izvanredna prilika za takve. Kritičari ionako moraju da otupe svoju oštricu. Preispitivaćemo se kad i ako ovo prođe. A do tada će zakon u topuzu da leži.

U nedelji iza nas su svojih pet minuta dobili i ljudi-hrčci. Oni sa izraženim sklonostima ka pravljenju zaliha opustošili su rafove prodavnica. Pored osnovnih namirnica, što je razumljivo, prava najezda je bila na toalet-papir. Šta je to što ljudskog stvora pretvori u nekog tvora, nauka i zdrav razum još nisu dali odgovor.

Za to objašnjenje nema čak ni premijer Višković koji, po prirodi prezimena, naginje ka suficitu. Na prazne rafove reagovao je ograničenjem. Nema više koliko ko hoće, nego koliko Vlada kaže. Kad već država nema rezerve, nije lepo ni da ih ima pojedinac, zar ne?

Uveden je policijski čas, zabranjeno kretanje penzionerima, društveni život je stao. Ali zato virtuelni prosto buja. Kad su tela sputana, duh se razmaše, potvrđuju slike, ilustracije, video snimci kojima smo zatrpani.

Pesme o koroni, kreativna kršenja zabrane kretanja, Tihi i Prle koji otpisane izvode u šetnju ili prebacuju u šumu, na slobodnu teritoriju, svekrva koja psuje čistunicu snajku, prekraćuju dane i uveseljavaju ljude u izolaciji širom regiona.

Kako stvari stoje, veći strah od korone je onaj da će internet doživeti krah. Sa virusom ćemo se nakako izboriti, ali bez interneta i društvenih mreža koji ovakvim sadržajima uspevaju da odagnaju muku i povežu ljude, za mnoge bila situacija bila neizdrživa.

Milanka Kovačević