Gljivica umesto Eliota Nesa…

Vest da je u reaktoru u Černobilu pronađena gljivica koja jede radijaciju bi mogla da bude dobra po nas. Budući da nam hrabrost samo u desetercu leži, na nekog Eliota Nesa, čvrstog i nepotkupljivog momka koji će da se suprotstavi kriminalu i korupciji, ne možemo da računamo. Naš adut su gljivice koje će da ih rasture iznutra. DNS i socijaliste možemo da posmatramo kao vesnike raspadanja.

Ovde se ništa ne menja. Dok se zbori o napretku i novom investicionom ciklusu, i dalje gajimo nepravdu iz sve snage. Akcije imaju zvučne kodne nazive, ali su im efekti truba. A što važi za policijske, važi i za ostale stvari.

Evo, recimo, izveštaja Poreske uprave koja se pohvalila da je u godini iza nas tužilaštvu dostavila rekordan broj prijava za utaju poreza i zloupotrebu službenog položaja. Ispostavilo se da su “Cvrčka” i “Cvećko” ti teški kršitelji zakona i oštetitelji države. Nigde ministara, nigde javnih preduzeća.

Službena auta koja u privatne svrhe špartaju s kraja na kraj zemlje, helikopteri i kumovi, prointeri i ostale magle koje gutaju naš novac i našu budućnost, sve to ostaje nekažnjeno. I to do onog trenutka kada među njima ne pukne tikva. Nije nužno da bude socijalistička.

Onda priznaju da “afere opterećuju” i da je “lažna diploma postala regionalni vic”. Sa lakih optužbi bi se prešlo na tešku dokumentaciju tek kad bi jedna strana bila koliko-toliko ispravna. No, lica koja tumače glavne političke uloge u zemlji koju su pretvorili u zonu mraka, su zrela za poternice. Jedini razlog što su i dalje na sceni je što nema ko da ih otera. A obraza nemaju pa da sebi kažu da je stvarno dosta bilo i da je vreme da se povuku.

Špirić, na primer. U prošloj sedmici je bio na korak da ga izaberu u parlamentarno telo koje nadzire borbu protiv korupcije. Predlog još nije prošao, a da li će, ne znamo. Sve karte su još u igri, ako se nađu u trgovini, indulgencija je Nikoli obezbeđena. Jedan je Špirić, a toliko tela. Parlamentarnih, dakako. Kako je krenulo, u sledećoj epizodi možda možemo da očekujemo Radišića u Akademiji nauka. A što da ne? Kao da su za akademika potrebne neke škole. Dve stvari su krucijalne kada napravite trice od institucija i kučinu od zemlje. Pravi kum i životno iskustvo. Bahatost može biti samo kvalitet više.

U nedelji iza nas je predsednica Cvijanović bila u poseti SAD-u. Efekti tog putovanja se mogu opisati jednom rečenicom: U momentu kad su se asistenti sekretarovih pomoćnika dosađivali čekajući ishod impičmenta, pojavila se ona da im pokvari idilu. Mada, možda treba da gledamo stvari sa vedrije strane. To što nije bilo gafova, već je uspeh .

Zamajavali su nas prošle nedelje i policijskom akcijom “Pero” u kojoj je neko uhapšen zbog zloupotrebe službenog položaja. Znam šta ste pomislili, ali, avaj. Nije u pitanju naš Pero nego neko iz pero lake kategorije. Ministar i dalje ima zaštitu, na njega ćemo pričekati.

Potom smo čuli i za operaciju “Kavez” kojoj je pronađeno 300 grama marihuane. Prosto vam nakon ovih vesti dođe da odete u policiju i odnesete bar pola kile “vutre”, da se kod tržišta preplavljenog “robom” i sa cenama u padu, ne sramote nekim gramima.

Doduše, kad vidite ko su glavni trkači za direktora SIPE, iliti našeg Eliota Nesa, gljivica deluje kao ozbiljno oružje u borbi protiv kriminala.

Kad pomenusmo gljivice, Dodik je, ispostavilo se, penicilin za oponente ovde. Nakon što je rasturio koalicione partnere, vratio se opozicionom SDS-u. Seje razdor među njima, više niko nikom ne veruje. Kažu da je Mićić viđen kako sebe u ogledalu ubeđuje da je još u SDS-u. Sonja je svoju špiglu poklonila Bjelici, a ovaj, opet, ne sme od straha ni da se pogleda. Ideali su odavno mrtvi, živeo interes, parola je opozicionara na papiru.

Kad nam je dosadno, a da ne bi razmišljali o bitnim stvarima, potegne se NATO i pitanje da li smo ušli u njega. Dodik kaže da smo tu iako bi voleo da nismo. Košarac se smeška češkajući bradu i tvrdi da nismo. NATO je već ušao u nas, ako već mi nismo u njega.

A, ako i nismo kolektivno, jesmo pojedinačno. Za tri decenije je pola miliona ljudi otišlo odavde. Bar pola od toga ih je sada u NATO zemljama. I dalje odlaze. I to je istinski pokazatelj (ne)uspeha onih kojima smo ukazali poverenje da odlučuju u naše ime.

Milanka Kovačević